Blog: Promena ideja!

        Dvoje mladih  naučnika iz Nemačke Katrin Bierkardt (biotehnologija) i Jens Bierkardt (elektroinženjer) su pokrenuli interesantan off projekat reprodukcije ljudskog genoma na internet radiju. Kako kažu, na ideju su došli lako nakon što su napravili sliku (slika ispod) ljudskog DNK koda, sada je preostalo samo vizuelnu informaciju pretvoriti u zvuk.

        Projekt je neprofitan i kako kažu autori, želeli su samo da podele svoja interesovanja sa drugima i da novim načinom prikazivanja otvore put za novo razumevanje DNK koda.  Iako smo naučili "sva slova" DNK  još uvek nismo u stanju da "čitamo" jer ne razumemo smisao kombinacija.

        Kalkulacija kaže da će za reprodukciju kompletnog koda biti potrebno čitave 23.5 godine, trenutno "svira" hromozom 1, a ovo što vidite ispod nisu ekvilajzeri već ideogrami-šematske predstave hromozoma. Uživajte na svoj način, i pažljivo "ko maštom ratuje, u maštu tone.."* S.Lem

 Boomerang generacija je jedan od naziva za uočeni trend u zapadnom delu civilizacije, da se nakon kratke avanture samostalnog života mladi vraćaju nazad u "porodično gnezdo", zapravo to je čitava generacija koja ne uspeva da se suoči sa izazovima samostalnog života. U zapadnom, individualističkom delu civilizacije je normalno i očekivano da se mladi odmah nakon školovanja odvoje od primarne porodice, pa se ovom fenomenu posvećuje značajna pažnja javnosti, kroz debate, naučne studije i  filmove kao Failure to Launch iz 2006.Sve u cilju da se pronađe odgovor na pitanje šta dovodi do gubitka samopouzdanja kod mladih.

              Generacija koja je stasala za samostalan život (18-21g) u vreme recesije s početka milenijuma u Americi se suočila sa brojnim fenomenima koje je donela globalizacija, kao što su outsourcing, pad realnih zarada, smanjeni izgledi za razvoj profesionalne karijere, usporavanje privrede, globalna finansijska/ekonomska kriza itd. U novom okruženju mladi teško pronalaze način da postignu i održe životni standard svojih roditelja (standard srednje klase) pa sve češće odustaju od samostalnosti i vraćaju se u sigurnost roditeljskog doma gde je  makar i parazitirajući moguće održati usvojeni životni stil i navike. 

             U ovom drugom, komunitarističkom delu civilizacije gde je međugeneracijska kohabitacija nešto normalno i očekivano, a porodične veze mnogo jače ovaj fenomen nije tako uočljiv i ne privlači gotovo nikakvu pažnju javnosti. U nedostatku empirijskih podataka i studija možemo samo da spekulišemo o tome koji su problemi i iskustva mladih  u ovom uglu sveta koji su stasali za osamostaljivanje. Imam utisak da se i kod nas osamostaljivanje odlaže i da nije izvesno da li i kada će do njega uopšte i doći. Postalo je potpuno normalno, ne samo živeti sa roditeljima u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim u istom stanu , već i živeti od njihovih penzija. Nedavno sam u crnoj hronici pročitao vest da je nesrećni penzioner nakon smrti "privremeno" sahranjen u zamrzivač kako bi "dete" moglo i dalje, nesmetano da prima ček od PIO fonda. Ekstreman primer kohabitacije, pardon, parazitizma, slažem se, ali je dobra ilustracija. 

            PS: Iz ličnog ugla, sa desetogodišnjim iskustvom samostalnosti i podstanarskog života želim da poručim nešto  svima koje "muči" ili "čeka" ovo pitanje.

DA, VREDELO JE.
 

                  Freeter  je japanski izraz za   osobe starosti između 15-34 godine, koje nemaju stalno zaposlenje, nemaju zaposlenje uopšte i generalno,  ne  žele ni da ga imaju. Studenti i mlade osobe koje rade na gazdinstvima su izuzete, a ovoj grupi pripadaju i freelancer-i, samozaposlene osobe bez dugoročnog odnosa sa poslodavcem, kao i neadekvatno zaposlene osobe (vidi underemployment)  tj. visokokvalifikovane osobe koje rade niskokvalifikovane poslove  (defektolozi koji prodaju životno osiguranje, lekari koji voze taksi..).

              Zajedničko za sve freetere je da ne otpočinju profesionalnu karijeru nakon školovanja, već nastavljaju da žive studentskim životnim stilom, najčešće sa roditeljima, kao samci paraziti, koji se povremeno angažuju na niskokvalifikovanim i najprostijim poslovima. Sam termin freeter koji opisuje novonastali fenomen je nastao ukrštanjem engleskog free-slobodan i nemačkog arbaiter- radnik ( kojim se u japanskom slengu označava honorarac).  Freeteri su se pojavili još krajem osamdesetih, kada je japanska privreda bila u cvetanju i nudila obilje stalnih radnih mesta. Iz nekog razloga, mladi su umesto stalnog zaposlenja i profesionalne karijere izabrali put individualne potrage za ličnim prosperitetom. Raditi 12-14 sati dnevno 5-6 dana u nedelji , sve do penzije  za "sigurne" kompanije je postalo out.  Tokom devedesetih japanska privreda ulazi u recesiju, broj mladih koji ne uspevaju da zasnuju stalni radni odnos je sve veći, njima ne preostaje ništa drugo nego da prihvate povremene i niskokvalifikovane poslove kao alternativu. Oni sebe takođe smatraju freeterima. Broj freetera dramatično raste i privlači sve veću pažnju javnosti i države.

Po zvaničnim procenama broj freetera u Japanu tokom poslednje 3 decenije:

• oko 500.000 1982 god.
• oko 800.000 1987 god.
• oko 1.010.000 1992.god.
• oko 1.500.000 1997.god.
• blizu 2.000.000 2001.god.
• oko 4.700.000 2008.god.

        Procene su da će se ovaj trend nastaviti i da će do 2014. godine broj freetera dostići čak 10.000.000 uprkos starenju japanskog društva i padu nataliteta.

        Postoje tri osnovna tipa freetera:

1. Freeteri "sanjari"- originalna grupa freetera iz osamdesetih, koji sanjaju karijeru muzičara, umetnika, pesnika, poznatih ličnosti koji čitav život podređuju tom snu, a usput prihvataju da rade proste poslove koji im ne oduzimaju previše vremena i energije u potrazi za svojim snovima. Tek nekolicina njih zaista i uspe da ostvari svoje "snove"
2. Freeteri "odlagači"- su uredno završili škole ali još uvek nisu spremni da promene životni stil i posvete se karijeri. Oni su deo trenda odlaganja, odlaganja osamostaljivanja, braka, roditeljstva. Kada propuste prvu priliku za stalni posao, kasnije mnogo teže dobijaju drugu.
3. Freeteri bez alternative- su najčeće mladi bez adekvatnog formalnog obrazovanja, pa i bez mogućnosti da započnu dugoročnu karijeru, često nestaju na marginama japanskog društva

        Stariji građani na njih gledaju s prezirom i gađenjem, jer freeteri ne "pune" penzijske i socijalne fondove. Generacije tzv "ljudobota" koje su stvorile moderni Japan iz ruina II sv. rata nadljudskim zalaganjem i radom ,  u freeterima vide samo neodgovornost i lenjost. 

         Iako ih u Japanu doživljavaju kao neodgovornu omladinu i pretnju sistemu, moguće je da su freeteri samo vesnici talasa promena, koje će ljude u plavim odelima, "ljudobote" potpuno zameniti lavirajućom masom kreativne snage freeter entuzijasta. Ovaj fenomen, možda, nosi u sebi klicu drugačije budućnosti, uprkos svim trenutnim negativnim efektima po japansku privredu i društvo. Pod pritiskom trenda tehnološke nezaposlenosti a sada i samovoljne nezaposlenosti , kao i sistemske krize kroz koju svetska ekonomija prolazi, možemo očekivati potpuno redefinisanje  paradigme  ljudskog rada i radnih odnosa. Jedan novi model  koji će podrazumevati daleko kraće radno vreme, dobrovoljan rad i doprinos zajednici, kraj ekonomske prinude za zapošljavanjem. Model koji će imati snagu da motiviše nove generacije da iznova  "prionu na posao" , ovoga puta u meri i na način koji žele.

                Nisam previše razmišljao o nazivu ovog bloga. Previše razmišljanja ionako često odvede na stranputicu, previše razmišljanja je i premalo akcije. Na brzinu sam prelistao svoj mentalni registar u potrazi za adekvatnim imenom i u trenutku se pojavio rezultat: " Sve što nam je potrebno, jeste promena ideja." Dobio sam naziv bloga,  Promena Ideja !

                    Neko je to rekao, negde sam to pročitao, jako davno, ne znam ni kad ni gde. Eto,  tu prostu rečenicu sam čuvao negde pozadi i nosio u sebi gotovo dve decenije, dobar deo života. Taj moto je uvek bio negde tu, isplivavajući povremeno u svest kao kakav san koji se pamti čitav život jer nosi za snevača nekakav   značajan mentalni i životni sadržaj.

                   Ali otkuda baš ta rečenica, koju uzgred, nikada nisam ni razumeo u potpunosti, da "preživi" u svesti ? Pored svih onih bisera mudrosti, beletristike , stihova pesama,  legendarnih filmskih dijaloga, propagandnih poruka kojima sam neprekidno bio izložen i sadržaja koji su zauvek nestajali  istom brzinom kojom su i dolazili.

                    Ostala je nekako nerazrešena, misteriozna, nerasvetljena razumevanjem. Već sam bio objavio tuce postova kad mi se prva impresija vezana za taj moto u potpunosti vratila sa svim bogatstvom detalja. Sećam se sobe, teksture tepiha, mirisa prašine ispod kreveta, koji je bio univerzalno sklonište za kojekakve važne sitnice u svetu tinejdžera i  najvažnije, erotske časopise. Listajući jednu od tada popularnih Erotika, na duplerici sam "uočio" Branku (i ime sam zapamtio). Branka je bila zanosna, jedra crnka u najboljem izdanju, u maniru duplerice red je bio da model ostavi i par generalija o sebi,  kao horoskopski znak, godina rođenja, antropometrijske podatke sa akcentom na obimu grudi i kukova, i na kraju svoj životni moto. Pretdpostavljate već koji je Brankin životni moto, naravno, promena ideja. Znak pitanja koji je pratio promenu ideja sam odmah  pretvorio u znak uzvika.

                   Iza citata je stajalo i čiji je citat, ali toga već ne uspevam da se setim. Setiću se već, tu ste sada i vi pa ćemo već jednom da taj znak uzvika pretvorimo u tačku. Sada, godinu dana nakon prisustva na ovom blogu, i meni je to postalo važno, jer vremenom to je postao i moj životni moto. Ne, ne, nemam nameru da poziram go, budite bezbrižni. Pisanje online jeste neka vrsta javnog eksponiranja i egzibicionizma ali  ne bih ovom prilikom da produbljujem tu temu. Kako god, tako je zanosna Branka kumovala mom blogu i pomogla mi da pronađem svoj moto,  a da toga nije bila ni svesna, kao ni ja, do nedavno.

Opisana zgodancija krije u sebi mnogo lepih poruka.

Nikad ne znaš na koje sve načine možeš da oplemeniš nečiji život.

Tu si da istražuješ.

Blogovanje jeste jedan od načina.

Ovo je moj pokušaj.

Nebeska tela su još jednom zaplesala u ritmu bossa nove. Sunčevom obratnicom (22.06)  severna hemisfera je ušla u duge letnje dane. Dane kada Sunce "miruje" na nebu (lat.sol-sunce, sistere-stati) . Ova mena je uvek plenila pažnju čoveka, praktičan  razlog je to što je  od preciznog merenja  smena godišnjih doba zavisila žetva. Za dugodnevnicu je vezano niz drevnih svetkovina i rituala, kao Veliki ritual "svetog sjedinjavanja zrelog Sunca i majke Zemlje".

Nisam sklon da verujem u direktan uticaj nebeskih tela na naše sićušne živote, ali sam primetio da se moji muzički afiniteti smenjuju po nekom ustaljenom letnje-zimskom ciklusu.  Određene autore po nepisanom pravilu vrtim zimi, a druge leti. Jedan od kraljeva letnje plejliste je i rođen tokom jednog letnjeg  solsticijuma ( 23.06.1961.god)  u Novom Sadu.  Mitar Subotić Suba ( Rex Ilusivii) je nesumnjivo najveći  kompozitor elektronske muzike koji je živeo na ovim prostorima.  Sa namerom ili ne, još uvek u relativnoj  anonimnosti, iza svog pseudonima, i iza svoje muzike.

Ove godine se navršava deset godina od njegove pogibije u Sao Paulo-u u pokušaju da iz požara spase svoje neobjavljene snimke, ali i deset godina od objavljivanja njegovog kultnog albuma São Paulo Confessions koji je pomerio standarde elektronske muzike u Brazilu i stvorio novu elektronsku scenu.

 Ova čudesna muzika je , provereno, odličan način da se zakorači u novo leto. Nadajmo se da KRALJ , baš kao i Sunce ovih dana, "miruje na nebu".

Zvanična web prezentacija: http://suba.isallineed.net/