Za sve one koji se noćas suočavaju sa nesanicom, ili pripadaju rodu noćobdija mislim da imam prirodno rešenje da utonu u san ili da im iskustvo nespavanja bude barem prijatnije, ako ne i ispunjeno izvesnim smislom. Ovo je noćni post, pa preporučujem svima koji su na ovu stranicu nabasali tokom dana da je odmah napuste, da ne troše dragoceno internet vreme. Glavnog aktera kome je posvećen retko se viđa na dnevnoj svetlosti, retko se viđa u sumrak, a sve ređe čuje noću. Noćobdije već predpostavljaju da ćemo večeras posetiti skriveno internet stanište njihovog zaštitnika i saputnika kroz sitne sate i gustu noć...njeno veličanstvo sovu ćuka. 
Kroz istoriju i kulturu brojnih naroda sove su oduvek izazivale strahopoštovanje, nema mnogo stvorenja kojima se pripisuju tako različita i kontradiktorna značenja. Sove izazivaju i stah i divljenje, prezrene su i obožavane, neki narodi ih vide kao mudre a neki kao zloslutne. Često ih povezuju sa određenim kultovima, veštičarenjem i šamanizmom, ritualima rođenja i smrti, do predviđanja vremenskih prilika. Zajedničko za sva ova verovanja je da datiraju, od osvita čovečanstva traje fascinacija čoveka ovim noćnim bićima.
U ranoj indijskoj kulturi, sove smatraju mudrim i korisnim, njima se pripisuju proročke moći. Slično su predstavljene i u grčkoj mitologiji i verovanju kao i u Ezopovim basnama. Inače neveseli srednji vek u Evropi im donosi novo značenje pa se sova smatra saradnikom veštica i stanovnikom, mračnih, pustih i grešnih mesta. Samo njeno misteriozno pojavljivanje noću, kada se ljudi osećaju bespomoćnim , jer ne vide, i njen pomalo jeziv zov izazivaju slutnju i predosećanje loših događaja ili da je samo zlo u fizičkoj blizini. U XVIII veku zoolozi se bave proučavanjem ovih ptica, pa se i veo misterije oko ovih ptica delimično razotkriva. Tokom XX veka, sujeverje vezano za ove noćne ptice nestaje a sova ponovo postaje simbolom mudrosti.
Ćuk, pripada najbrojnijem rodu sova (Otus Scops) koji je veoma poznat po svojoj noćnoj pesmi, koja se ponavlja u razmacima od tri sekunde tokom toplih letnjih noći . Malo ko zna kako zapravo ćuk izgleda a to je mala sova težine oko 90 grama, i raspona krila do 55-60 cm. To je i jedina sova sa "ušima" (otuda izražen sluh:) Perje je pepeljasto i prošarano. Ćuk je selica i zimuje u Africi, ali i na Mediteranu. Na žalost i ćuk je ugrožena vrsta , pretpostavljam da je svetlosno zagađenje jedan od glavnih krivaca.
Zov ćuka u letnjoj noći više nije ni u mom životu redovna pojava, pa me je nostalgija odvela u ono skriveno stanište s početka priče a to je www.owlpages.com gde možete naći galerije slika po vrstama sova i bogatu galeriju zvukova, gde se ponovo čuje originalni zov ćuka.
Prijatna noć!
