Kultura nasilja
Mi, nuklearni taoci-svi žitelji Zemlje-moramo najzad steći nauk o konvencionalnom i nuklearnom ratovanju. Zatim u taj nauk moramo uputiti naše vlade. Moramo dokučiti nauku i tehnologiju koje nam pružaju jedina pojmljiva sredstva za opstanak. Moramo biti spremni da se odvažno suprotstavimo konvencionalnoj društvenoj, političkoj, ekonomskoj i religijskoj mudrosti. Moramo preduzeti sve napore da shvatimo da su i ostali ljudi, širom sveta, ljudska bića kao i mi. Razume se, sve ovo nije lako. Ali, kao što je Ajnštajn često uzvraćao kada su njegovi predlozi bili odbijani kao nepraktični ili neprimereni "ljudskoj prirodi", šta je alternativa?
Priljubljivanje, maženje, grljenje, milovanje, tetošenje, timarenje, ljubav prema mladima- sve su to osobena ponašanja sisara, koja se ne mogu sresti među reptilima. Ako je odista tačno da R-kompleks i limbički sistemi žive u nepouzdanom primirju u našim lobanjama, podležući i dalje svojim drevnim porivima, onda bismo mogli očekivati da nežno roditeljsko staranje podstiče našu sisarsku prirodu, dok odsustvo fizičke nežnosti izaziva reptilske oblike ponašanja. Postoje izvesni nalazi koji govore da upravo tako stoje stvari. U laboratorijskim ogledima Hari i Margaret Herou ustanovili su da se kod majmuna koji su rasli u kavezima, fizički izdvojeni od ostalih pripadnika svoje vrste- koje su, međutim, mogli da vide, čuju i osete po mirisu- javlja čitav niz abnormalih osobina, u rasponu od zlovoljnosti preko povučenosti, do sklonosti , ka samouništenju. Kod ljudi je zapažena ista pojava u slučaju dece koja su rasla lišena fizičke nežnosti- uglavnom po raznim zavodima, gde očigledno veoma pate.
Neuropsiholog Džejms V. Preskot obavio je veoma obimnu uporednu statističku analizu, kojom je obuhvatio četiri stotine preindustrijskih društava, ustanovio je da kulture kod kojih je zastupljena fizička nežnost prema deci nimalo nisu sklone nasilnim oblicima ponašanja. Čak se i u društvima bez izrazite nežnosti prema deci odrasli ustežu nasilja, pod uslovom da im nije osujećivana seksualna aktivnost u mladosti. Preskot smatra da su kulture sa predodređenošću prema nasilju sačinjene od pojedinaca koji su bili lišavani - tokom bar jednog od dva kritična razdoblja života, detinjstva i mladosti-telesnih zadovoljstava. Tamo gde se upražnjava fizička nežnost, gotovo da nema krađa, organizovane religije i pakosnog razmetanja bogatstvom; u sredinama, pak, gde se deca fizički kažnjavaju, javlja se ropstvo, česta ubistva, mučenje i sakaćenje neprijatelja, nipodaštavanje žena, kao i verovanje u jedno ili više natprirodnih bića koja uplivišu na svakodnevni život.
Mi ne razumemo u dovoljnoj meri ljudsko ponašanje da bismo potpuno razabrali mehanizme koji stoje u osnovi tih odnosa, ali smo u prilici da gradimo pretpostavke. Ove uočene veze nesumnjivo su bitne. Preskot je napisao:
" Izgledi da će neko društvo ispoljiti sklonosti ka fizičkom nasilju, ako je u njemu zastupljena fizička nežnost prema deci i ako je ono uviđavno prema predbračnom seksualnom ponašanju, iznose svega dva odsto. Verovatnoća da će do takvog odnosa doći slučajno iznosi jedan prema sto dvadeset pet hiljada. Ne znam ni za jednu drugu promenljivu veličinu razvoja koja se odlikuje tako visokim stepenom prediktivne vrednosti."
Deca žude za fizičkom nežnošću; mladi osećaju silnu potrebu za seksualnom aktivnošću. Ukoliko i jedni i drugi dobiju oduška, sva je prilika da će nastati društvo u kome odrasli pokazuju malo popustljivosti prema agresivnosti, teritorijalnosti, ritualnosti i društvenoj hijerarhiji ( iako će deca, kako budu rasla, verovatno iskusiti ove vidove reptilskog ponašanja). Ako je Preskot u pravu, onda su doba nuklearnog oružja i delotvornih sredstava protiv začeća, zlostavljanje dece i zamašno seksualno sputavanje zločini protiv čovečanstva. Razume se, ovu izazovnu tezu još valja razraditi. U međuveremenu svako od nas može da da lični i neosporni doprinos budućnosti sveta tako što će biti nežniji prema deci.
(odlomak "Kosmos", 13. Ko govori u ime Zemlje, Carl Sagan)
Osetljivost na razlike
Zar postoji samo jedno ili-ili? Jesmo li samo čovek ili žena, dete ili odraslo biće? Nemci ili Amerikanci, hrišćanske ili jevrejske vere? Ima li smisla govoriti, jer razgovor doduše pomaže tome da se onaj drugi razume, ali ne i tome da se podnese, a presudno je podnositi se, a ne razumeti? A što se podnošenja tiče -zar, u krajnjoj liniji, čovek nije spreman da podnese samo one slične sebi? Naravno da se s razlikama izlazi na kraj, a verovatno ih je nemoguće i izbeći. Ali nije li nužno da one ostanu u izvesnim okvirima? Mogu li stvari da idu dobrim putem kada se različitošću bazično dovodimo u pitanje?
Tek što je postavio ta pitanja, uplašio ih se. Čovek podnosi samo sebi slične-zar to nije rasizam ili šovinizam ili verski fanatizam? Deca i odrasli, Nemci i Amerikanci, hrišćani i Jevreji-zašto se ne bi podnosili? Podnose se svuda na svetu, ili bar svuda gde je svet onakav kakav bi trebalo da bude. Ali potom se upitao da li se možda ponose samo zato što su jedni ili drugi odustali od onog što su. Zato što deca odrastaju , a Nemci postaju kao Amerikanci ili Jevreji kao hrišćani. Da li rasizam ili verski fanatizam počinje tek tamo gde nema spremnosti za taj zadatak? Tamo gde ni sam nisam spreman da za Saru budem Amerikanac ili Jevrejin?
Odlomak, Bekstva od ljubavi Bernharda Šlinka
PS Moja draga i ja smo iste vere i nacije, al' varničimo zbog geografije, ja sam naime, s' brda a ona, zaboga... iz ravnice.
Kad odrastem, biću...po difoltu
Javni autoritet se primenjuje neposredno i izričito. Osoba od autoriteta otvoreno saopštava onoj koja joj je podređena :
"Moraš to da učiniš. U protivnom , protiv tebe će biti primenjene izvesne sankcije."
Anonimni autoritet teži da prikrije upotrebu prinude. On se pretvara da autoritet ne postoji, da se sve čini uz saglasnost pojedinca. Dok je nastavnik u prošlosti govorio Džoniju:
"Moraš to da učiniš, inače ću te kazniti"
Savremeni nastavnik kaže:
"Siguran sam da će ti se dopasti da to učiniš."
U potonjem slučaju, sankcija za neposlušnost ne sastoji se u telesnom kažnjavanju, već se ogleda u ožalošćenom licu roditelja ili, što je još gore , u komuniciranju osećanja "neprilagođenosti", osećanja da se ne postupa onako kako postupaju ostali. Javni autoritet koristio je fizičku prinudu, dok anonimni autoritet primenjuje psihičko manipulisanje.
Prelaz sa javnog autoriteta devetnaestog na anonimni autoritet dvadesetog veka bio je uslovljen organizacionim potrebama našeg savremenog industrijskog društva. Koncentracija kapitala dovela je do stvaranja gigantskih preduzeća kojima je upravljala hijerarhijski organizovana birokratija. Veliki konglomerati radnika i službenika rade zajedno, pri čemu je svaki pojedinac deo ogromnog mehanizma organizovane proizvodnje, koji, da bi uopšte funkcionisao, mora da funkcioniše glatko i bez zastoja. Pojedini radnik postaje samo zupčanik u mehanizmu. U takvoj organizaciji, pojedincem se upravlja i manipuliše.
Pojedincem se takođe upravlja i manipuliše i u oblasti potrošnje u kojoj on, navodno, ispoljava slobodu izbora. Bilo da se radi o konzumiranju hrane, odeće, pića, cigareta, filmova ili televizijskih programa, na delu je moćni aparat sugestije koji ima dva cilja: prvo, da stalno povećava apetit pojedinca za novim potrošnim dobrima; i drugo, da usmerava taj apetit u pravcu koji je najrentabilniji za industriju. Čovek se pretvara u potrošača, večito sisanče, čija je jedina željada troši više i "bolje".
Naš ekonomski sistem mora da stvara ljude koji će odgovarati njegovim potrebama, ljude koji spremno sarađuju, ljude koji žele da sve više i više troše. Naš sistem mora da stvara ljude čiji su ukusi standardizovani, ljude koji su izrazito podložni uticaju, ljude čije se potrebe mogu predvideti. Našem sistemu su potrebni ljudi koji se osećaju slobodnim i nezavisnim, ali su uprkos tome spremni da čine ono što se od njih očekuje, ljudi koji će se bez trvenja uklopiti u društveni mehanizam, oni koji mogu da budu usmeravani bez prinude i vođa, i bez ikakvog drugog cilja izuzev onog da " dobro prođu ". Stvar, dakle, nije u tome što je autoritet nestao, pa čak ni u tome što je oslabio, već u tome što se iz javnog autoriteta prinude pretvorio u anonimni autoritet ubeđivanja i sugestije. Drugim rečima, da bi bio prilagodljiv, savremeni čovek je prinuđen da gaji iluzije kako se sve događa uz njegovu saglasnost. Iako se ta saglasnost od njega može iznuditi pomoću suptilnog manipulisanja. Njegova saglasnost se , prema tome, stiče iza njegovih leđa, ili iza njegove svesti.
Isti izumi primenjuju se i u progresivnom obrazovanju. Dete je prinuđeno da proguta pilulu, ali ona je presvučena slojem šećera. Roditelji i nastavnici pobrkali su istinsko neautoritarno obrazovanje sa obrazovanjem putem ubeđivanja i skrivene prinude. Na taj način je progresivno obrazovanje degradirano. Nije uspelo da postane ono što je trebalo da bude i nikad se nije razvilo onako kako je trebalo...
... Zaista, kako veli pisac, ne postoje problematična deca, već samo " problematični roditelji" i "problematično čovečanstvo"...
...Verujem da je Nilov rad seme koje će proklijati. Njegove ideje će vremenom postati opšteprihvaćene u novom društvu u kojem sam čovek i njegovo otvaranje predstavljaju vrhunski cilj društvenih nastojanja.
Erih From , iz predgovora knjige Slobodna deca Samerhila Aleksandra S. Nila
