Priroda i široka potrošnja

 
Save the planet ice
 
Organizacije koje se bave očuvanjem i zaštitom životne sredine,poput WWF i Greenpeace-a alegorično predstavljaju prirodu kao robu široke potrošnje kojoj preti nestašica i koje će nestati u potpunosti ukoliko smesta nešto ne preduzmemo. Iako ovakav prikaz, prirode kao artikla ima poentu, čini se da dovodi u sukob sa idejom iskonske, netaknute prirode, koja je takođe promovisana od strane istih organizacija. Kako je moguće opažati prirodu i kao netaknutu i kao široko-potrošnu u isto vreme?
Mogućno je da "ne konzumiraj prirodu" kampanje valja interpretirati kao apel na pojedince i korporacije koje prirodu koriste kao robu. Iz tog ugla, opet, ovaj pristup ima smisla, kako god,  tek će se govoriti o tenziji između netaknute prirode protiv široko-potrošne prirode. Da li je ova napetost u samom žarištu aktuelne ekološke krize? Istina, romantičarska strast za doživljavanjem prirodnog okruženja kao netaknute, iskonske i neuređene, podstiče na neodgovorno korišćenje. Nema vlasništva, nema ni odgovornosti.
Zar ne treba , u cilju zaštite životne sredine, da počnemo da je novčano vrednujemo i svojinski definišemo, baš poput robe?

preuzeto sa  NextNature

       Veoma pomodan pristup u rešavanju ekološke, ali i prevazilaženju paradoksa koje je otkrila finansijska kriza je ideja da se novčano izražava, tj vrednuje čitava  biosfera i postane novi pokazatelj ekonomskog rasta umesto BDP-a. Najsvežiji primer iz prakse je nedvosmislena izjava Baraka Obame povodom ekološke katastrofe u Meksičkom zalivu, on je naime British Petroleum-u (kompaniji odgovornoj za izlivanje nafte) poručio da ima da plati za pričinjenu štetu ekosistemu i lokalnoj ekonomiji pored obaveze da sanira i lokalizuje posledice ove katastrofe. Vreme će da pokaže da li će ovaj paradoksalni pokušaj totalne privatizacije i monetizacije biosfere imati bilo kakvih drugih efekata, osim onih naravno pogubnih. Ono što je već sada jasno je da su i vodeće ekološke organizacije, negde usput, zagubile kompas. U suštini, stvari nisu previše komplikovane, to je i američkim Indijancima odmah bilo jasno kad su sreli belog čoveka. Postoji kultura u kojoj zemlja pripada čoveku i kultura u kojoj čovek pripada zemlji,  kultura u kojoj zemlja pripada čoveku je osuđena na propast.

15/05,2010 U kategoriji: Svest o stvarnosti

Komentari (1)


Biokolonizacija -Svetsko tržište organa

Prethodno objavljeni  članci:
              Biotenholozi i novi crnoberzijanci života ne tragaju samo za mikrobima, biljkama i životinjama, oni takođe nastoje da prisvoje i organe ljudi širom sveta. Razvoj tehnika transfuzije krvi, plazmafereze i transplantacije organa je spasio  nebrojene živote, ipak ovaj napredak u tehnologiji je stvorio nove rizike posebno za stanovništvo Trećeg sveta.

               Krv, organi, reproduktivni materjal, delovi tkiva, delovi gena i ćelije su odjenom dobile na ceni. Nove tehnologije u medicini su kreirale tražnju za ljudskim organima koja daleko nadmašuje ponudu, pa je svetsko tržište ljudskim organima gotovo preko noći procvetalo. Pod pritiskom javnosti bogatih nacija došlo je do zabrane prodaje ljudskih organa, pa su se preduzimači ustremili ka tržištu Trećeg sveta.

               Transfuzija krvi je prva značajna biološka tehnologija koja je uspešno primenjena u medicini. U poslednje vreme, kako je tehnologija postala sofisticiranija, biotehnološke korporacije su počele da se oslanjaju  na jeftinu krv Trećeg sveta u ostvarivanju profita. Jezivi izveštaji o fenomenu novog vampirizma u Južnoj Americi i Aziji su počeli da pristižu, kako su se otvarali centri za otkup krvi siromašnih. Jedan takav slučaj je postao i široko poznat, naime, radi se o Anastasio Somozi, brutalnom nikaragvanskom diktatoru koji je vladao gotovo pola veka. On je 1970. otvorio centar za prikupljanje krvi "Plazmafereza"  u Managvi. Centar je prikupljao krv siromašnih i pothranjenih, a politički zatvorenici su bili primorani na donaciju. Upada u oči što je centar radio pod nadzorom američke uprave  za hranu i lekove (FDA) a plazma koja je prikupljena je prodavana u SAD i zapadnoj Evropi. Svake godine je prikupljano 100,000 donacija od kojih se dve trećine izvozilo. Ovakvi centri su bez ikakve regulative nastali širom Trećeg sveta.

              I dok je međunarodna trgovina krvlju u Nikaragvi konačno zabranjena, slični centri nastavljaju rad a SAD i Evropa i dalje zarađuju od svetskog tržišta krvi. Do kraja osamdesetih, SAD su postale vodeći igrač na tržištu proizvoda krvne plazme. SAD su otuda stekle epitet OPEC-a  za krv.

              Tenhnologija transfuzije je napravila prodor koji je vodio stvaranju međunarnodnog tržišta delovima tela i organima. Zahvaljujući boljim hirurškim tehnikama, boljem razumevanju imunog sistema, i razvoju lekova koji su potpomagale adaptaciju stranih organa u organizmu, stopa uspešnosti transplantacija organa  je dramatično skočila. Od 1982. godišnji broj transplantacija srca u SAD je uvećan dvadeset puta, broj transplantacija jetre četrdeset puta. Desetine milijardi dolara su uložene u ovu tehnologiju. Kao rezultat ovoga pojavila se velika tražnja za organima a ujedno i zabrana prodaje organa u SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj itd. tako je nastalo međunarodno tržište organa. Svake godine, desetine hiljada organa se kupi i proda u Indiji, istočnoj Evropi, Rusiji, Egiptu i zemljama Afrike u organizaciji nekoliko svetskih dobavljača ljudskih organa. U siromašnim zemljama donori prodaju organe kako bi obezbedile hranu ili okućnicu ili se izvukli iz dugova. Trenutno , bubreg u Egiptu košta oko 10.000 do 15.000 dolara, u Indiji oko 1.500,r ožnjača košta oko 4,000 dolara,a parče kože oko 50 dolara. Nije redak slučaj da se pojave oglasi u novinama u kojima bubrežni bolesnici nude 4.000 dolara donatoru.

                Poslednja istraživanja u Indiji svedoče da su donatori siromašni radnici koji prodajom organa stiču više nego što bi tokom čitavog života mogli da uštede. Jedan od donora  koji je otvorio malu čajdžinicu od novca za bubreg komentariše: "Spreman sam da prodam i oko ili ruku ako je cena dobra." Praksa pokazuje da se siromašni najčešće odriču jednog oka i jednog bubrega ako već imaju dva.

               1991. Svetska zdravstvena organizacija je izvestila da je trgovina organima širom trećeg sveta dostigla alarmantne proporcije. "To je goruće pitanje" izjavio je jedan od službenika SZO "...i mi pokušavamo da osmislimo način da sa tim izađemo na kraj".
1987. na konferenciji evropskih ministarstava
 zdravlja trgovina ljudskim organima je okarakterisana  kao:
" Jedan od najriskantnijih poslova koji je čovek ikada preduzeo, a to je određivanje vrednosti sopstvenom telu i cene ljudskom životu."
 
 
(autor Andrew Kimbrell - autor više članaka i knjiga o životnoj sredini, tehnologiji i društvu, direktor Centra za bezbednost hrane) 
 
 

29/04,2010 U kategoriji: Svest o stvarnosti

Komentari (2)


Biokolonizacija-Transgenetske biljke i životinje

                Prethodno objavljeni  članci:
 
             Svinja br.6707 je trebalo da bude superioran  proizvod, u pogledu tova, veličine, i kvaliteta mesa. Verovalo se da će ona inicirati tehnološki skok u stočarstvu kao jedna od prvih visokotehnoloških životinja koja može da omogući revoluciju u poljoprivredi i proizvodnji hrane. Istraživači američkog ministarstva za agrokulturu su usadili ljudski gen koji reguliše rast u embrion svinje. Osnovna ideja je bila da se umetanjem ljudskog gena rasta stvori nova vrsta svinje koja će rasti  više i brže od bilo koje već postojeće.

             Na iznenađenje bioinženjera, ljudski gen je izazvao promene u metabolizmu svinje na nepredviđen i nesrećan način. Transgenetska svinja pod brojem 6707  je tragikomična kreacija, neobična razroka nakaza, prekomerno maljava, sa hroničnom kostoboljom, koja jedva da se uopšte uspravila na svojim nogama. Mizerni rezultat napora  nauke uz odsustvo etike.

            Uprkos takvom neuspehu, istraživači širom sveta i dalje eksperimentišu stvarajući hiljade transgenetskih nakaza poput svinje br.6707. Usadili su već dvadesetak različitih ljudskih gena u ribe, glodare i sisare. Vremenom je nastao čitav transgenetski stočni fond na oglednim dobrima u Americi. Šaran, som i pastrmka su modifikovani sa brojnim genima kako ljudskim tako i genima glodara, domaćih životinja u cilju podsticanja rasta i reprodukcije. Istraživači su primenili tehniku ćelijskog  sjedinjavanja na ovcama i kozama i stvorili zapanjujuće kreature sa glavom nalik kozi a telom nalik ovci. Kokoškama je uklonjen genetska osobina kvocanja, kako bi se podigla produktivnost u nošenju jaja.

           Genetski inženjeri u Americi i Kanadi su osvojili tehniku kloniranja sisara. Uprkos nuspojavama, biotehnolozi se ne ustručavaju u potrazi za "savršenom" svinjom, ovcom ili kravom na koju će steći patentno pravo.

            Pored životinja koje se koriste u ljudskoj ishrani, korporacije takođe takođe patentiraju i testiraju brojne biljke koje se koriste u ishrani sa jedinstvenim genetskim kombinacijama. Dinje sa različitim bakterijskim i virusnim modifikacijama, krompir sa genima kokoške, paradajz sa genima list ribe i biljke duvana, kukuruz sa genima svica a pirinač sa graškom. Najvećim delom ove biljke su genetski izmenjene da bi povećale prinos i produžile upotrebljivost ili olakšale transport i skladištenje. Doslovno ni jedna od ovih genetskih promena nije izvršena u cilju poboljšanja hranljivosti.

                  Jednako kao i kod genetski modifikovanih životinja, puno je razloga za zabrinutost zbog genetski modifikovanih biljaka. Pretnja biološkog zagađenja zahteva neodložnu reakciju. Kada stotine ( uskoro hiljde)  novih, genetski modifikovanih biljaka izađu iz laboratorije u prirodno okruženje lako može doći do ekološkog pustošenja. Naučnici porede rizik puštanja genetski modifikovanih biljaka u prirodno okruženje sa ubacivanjem egzotičnih vrsta na tle Severne Amerike. Iako su se neke vrste prilagodile ekosistemu, nekoliko njih je napravilo nepopravljivu štetu ekosistemu. U jednoj studiji stotinu stručnjaka i naučnika koji se bave problemima životne sredine su upozorile da  nesavesna i nesmotrena upotreba genetskog inženjeringa može naneti nesagledivu štetu ekologiji čitave planete.

                  Takođe tu su i potencijalni rizici po ljudsko zdravlje. U maju 1992 FDA ( US Food and Drug administration) je odobrila upotrebu   hormona rasta bikova na kravama muzarama kako bi krave davale više mleka. Injekcija hormona rasta, koju proizvodi Monsanto, nije samo narušila zdravlje krave već je promenila sastav mleka dodajući mu značajne količine hormona i antibiotika. Opasno  mleko nije označeno i pored SAD prodaje se u mnogim zemljama sveta,Rusiji,Meksiku,Indiji itd. Postoje sumnje da je i upotreba genetski modifikovanog paradajza koji je pušten u prodaju(proizvođač Calgene) opasna jer sadrži izvesni gen otporan na antibiotike koji može preneti otpornost na uobičajene antibiotike koji se koriste u lečenju dece.

                  Trka u kreiranju, patentiranju i upotrebi genetski modifikovanih biljaka i životinja takođe može imati razoran efekat na male farme širom sveta. Samo velike monokulturne farme će moći da se izbore sa povećanim troškovima uzgajanja genetski modifikovanih organizama i fluktuacijom cena koje stvara povećan prinos i zasićenje tržišta. Štaviše, nove tehnologije kloniranja biljnog tkiva mogu u potpunosti da iskorene gajenje pojedinih biljnih kultura. Jedan ekonomista je primetio :
 Biotehnologija će po svemu sudeći, postati dominantna u narednim decenijama, i njen uticaj će rasti ne samo u poljoprivrednom sektoru. Zemljoradnja kao zanimanje će prestati da postoji.

                  Tokom narednih godina polemika oko genetski modifikovanih biljaka i životinja će se zaoštriti kada se velike količine genetski modifikovane hrane nađu na tržištu. Nepredvidivi rizici po ljudsko zdravlje i prirodnu sredinu će ostati predmet sporenja, a društvo će se ubrzano i duboko  polarizovati nad pitanjem  celishodnosti transgenetskog ukrštanja i patentiranja života.
 
Nastaviće se...
 
 
( autor Andrew Kimbrell - autor više članaka i knjiga o životnoj sredini, tehnologiji i društvu, direktor Centra za bezbednost hrane) 
 
 

 

13/04,2010 U kategoriji: Svest o stvarnosti

Komentari (0)


Izgubljeno blago Serra Pelade

Serra Pelada je zlatni majdan  sakriven duboko u amazonskim šumama Brazila. Otkriven je slučajno 1979.godine kada je lokalno dete na obali reke pronašlo grumen zlata od 6gr. Farmer Genesio da Silva  se ponadao da na njegovom imanju može biti još zlata i unajmio geologa da istraži teren. Vest se brzo proširila, da Silva je zaista sedeo na najvećim zalihama zlata na svetu. Ono što je usledilo  je haotična i intenzivna eksploatacija. Za kratko vreme se na desetine hiljda ljudi,vođenih zlatnom groznicom sjatilo na Serra Peladu.  

Prvi rezultati su bili senzacionalni, ubrzo su nađeni  grumenovi zlata rekordne težine i do 6,8 kg ( vrednosti današnjih 285.000 dolara). Ni nepristupačnost terena nije odložila niti osujetila najezdu tragača koji su osnovali divlje kolonije oko majdana. Prema brazilskim zakonima rudno bogatstvo ne može biti privatizovano, a svako ima pravo na traganje i eksploataciju, vlasnici zemlje imaju pravo tek na skromnu rentu za mineralno nalazište na svojim imanjima. Ubrzo su nastali brojni sporovi između vlasnika zemlje i kopača, pojavile su se lokalne bande koje su otimale kopačima zlato, lokalno stanovništvo je drastično  podiglo cene vode,hrane i osnovnih potreba što je izazivalo revolt kopača . Procvetala je prostitucija, broj ubistava je postigao neverovatnu stopu 60 do 80 ubistava mesečno. Inače pasivan i miroljubiv kraj se gotovo preko noći pretvorio u divlji zapad. 

Država koja je do tog trenutka bila zainteresovana samo za otkup zlata (po cenama 30% nižim u odnosu na tržišnu) se umešala kako bi sprečila anarhiju i zavela red. Serra Pelada je dospela pod vojnu upravu, uređena je minimalna renta kopačima, vlasnicima zemljišta, zabranjeno točenje alkohola i prostitucija, obezbeđena hrana i voda kopačima. U skladu sa nacionalnim motom Ordem e Progresso  nastavljena je eksploatacija nalazišta. Jedini resurs i oruđe su bili kopači, koji su kopali i na leđima iznosili džakove zlata zajedno sa jalovinom iz otvorene jame koja iz dana u dan postajala sve dublja. Uprkos najprimitivnijem postupku eksploatacije, za svega sedam godina je u potpunosti iscrpljeno rudno nalazište i rudnik je 1986. godine konačno  napušten.  U procesu prečišćavanja zlata korišćena je živa u tako velikim količinama da se čitav region smatra teško zagađenim područjem. Visoko prisustve  žive u ekosistemu je izazvalo pomor ribe i učestalo oboljevanje lokalnog stanovništva, a napušteni majdan se ispunio vodom i pretvorio u malo zagađeno jezero.

Zlatna groznica je odavno prošla, kopači su ostali praznih šaka,još uvek su  u  sporu sa državom za basnoslovne iznose novca koje im dražava duguje , a lokalno stanovništvo sa zagađenom životnom sredinom i sumornom ekonomskom perspektivom. Zlato je negde daleko, na sigurnom. Neko će reći da je u pitanju prokletstvo, neko će u ovoj priči uočiti paradoks, ali oni koji su otkrili neslućeno bogatstvo su na kraju postali skupa  još siromašniji. Ako malo pažljivije razmotrimo ovaj razvoj događaja sa vremenske i prostorne  distance postaje jasno da je u pitanju fundamentalna greška u poimanju vrednosti, i brkanju pojmova prihoda i kapitala. Tržišna ekonomija prirodne resurse koristi  kao trenutni izvor prihoda umesto  kao kapital   u zalog budućim pokoljenjima i kao rezultat ovoga čitavu planetu trese resursna groznica identična  onoj na Serra Peladi. Pravo bogatstvo nestaje i pretvara se u pustinju, zapanjujućom stopom , a svi su i dalje  zauzeti kopanjem. Neki novi alhemičari će, verovatno, sanjati obrnuti  proces kojim će svo to zlato ponovo pretvarati u hranljivo i obradivo blato. 

  Setih se, za kraj, one  zgodne metafore dr Zorana Đinđića , on je govorio  "možete uzeti akvarijum i od njega napraviti  riblju čorbu, ali od riblje čorbe nikada nećete uspeti da ponovo  napravite akvarijum, skuvali ste ribe...Gotovo je!"

 

 


 
Nadrealne dokumentarne  slike sa lica mesta dugujemo filmu Powaqqatsi r. Geodfrey Reggio-a, a odličnu muziku  Philip Glass-u. Film je deo kultne Qatsi trilogije (Koyaanisqatsi, Powaqqatsi,Naqoyqatsi)

 

28/03,2010 U kategoriji: Svest o stvarnosti

Komentari (1)


Biokolonizacija- Kraj prirode

 
            12. aprila 1988.god. Patentni Zavod u Americi  ( US Patent and Trademark Office, skr PTO)  je prvi put priznao   patent na životinju (profesorima Philip Leder-u i Timothy A. Stewart-u) za njihovu kreaciju transgenetskog miša koji je sadržao gene drugih vrsta, uključujući kokošku i čoveka. Ovi geni su implementirani  u cilju stvaranja predispozicija za nastanak tumora, kako bi se dobili laboratorijski zamorčići na kojima bi se testirala virulentnost različitih karcinogena. Dok su mediji zamorče krstili Harvardskim  mišem, adekvatnije bi bilo da su ga nazvali DuPont mišem, obzirom da je ova kompanija finansirala istraživanje na Harvardu, i sada drži licencu za proizvodnju i upotrebu.

DuPont je ovim dobio mnogo više od genetski modifikovanog miša. Patent dodeljen DuPont-u je neobično inkluzivan  i pokrivao je sve životinje i sve vrste, bilo da se radi o miševima, pacovima, mačkama ili šimpanzama ukoliko su genetski dizajnirani sa genima izazivačima raka.

Osam drugih modifikovanih životinjskih vrsta uključujući miša, zeca i crviće (nematode) su takođe patentirane. Trenutno, 200 genetski izmenjenih životinjskih vrsta uključujući ribe, krave, ovce i svinje su  u procesu dobijanja patenta u korist brojnih istraživača i korporacija. Odluka Patentnog zavoda da dodeli patente na genetski modifikovane životinje je direktna posledica odluke Vrhovnog suda u slučaju Chakrabarty.

1985. pet godina nakon istorijske presude, Patentni zavod je odlučio da omogući patentiranje i genetski modifikovanih biljaka, semena i biljnog tkiva. Samim tim čitavo biljno carstvo je otvoreno za prisvajanje putem patenta. Nakon toga 7. aprila 1987.ista institucija odlučuje da dozvoli patentiranje "višećelijskih organizama, uključujući i životinje". I konačno na osnovu jedne odluke da se dozvoli patent na mikrobu je korak po korak omogućeno patentiranje čitavog biljnog i životinjskog sveta. U pravnom pogledu  životinje i biljke sada  imaju isti tretman  kao i automobili i teniske  loptice.

Nije izvesno da li je PTO bio spreman na polemiku koju je pokrenuo dopuštajući patentiranje životinja. Nova politika je žestoko napadnuta u uvodnicima uticajnih magazina.  Bioetičar Robert Nelson je okarakterisao kao "zapanjujuću odluku"..i zapitao se.."ako jednom otpočne patentiranje života, da li se uopšte može zaustaviti?"

U cilju stavljanja hladnih obloga javnosti doneta je stroga zabrana patentiranja ljudskih bića, na osnovu 13-og amandmana Ustava SAD (koji brani vlasništvo nad ljudskim bićem tj. ropstvo). Nažalost, i tu su se pojavile rupe u zakonu, embrioni i fetusi nisu zaštićeni kao ljudska bića pa ih je moguće patentirati, a samim tim i pojedini organi, tkiva, ćelije i geni koje su tek "delovi" ljudskih bića.

Prva ljudska materija na koju je stavljen patent su ćelijske kulture, uzgajane  u laboratoriji u cilju testiranja hemijskih i farmakoloških efekata na ljudske ćelije. To je bio samo početak, u oktobru 1991.god. dodeljen je patent na matične  ćelije, kompaniji Systemix Inc,Palo Alto,Kalifornija. Matične ili stem ćelije su osnovne gradivne ćelije svih ostalih tipova ćelija koje se javljaju u krvi. Ono što je specifično u ovom slučaju jeste da je dodeljen patent na ćeliju u prirodnom stanju koja nije izmenjena niti modifikovana na bilo koji način. Naravno, svako ko želi da koristi stem ćelije u svojim istraživanjima mora da zatraži licencu od Systemix-a koji sada drži monopol.

Patentni zavod je takođe dozvolio patentiranje brojnih ljudskih gena, a hiljade  gena čeka dodelu patenta, uključujući i gen za koji se sumnja da je odgovoran za tumor dojke. Dodela patenata na ljudski gen vladinim agencijama i kompanijama stvara jedinstven i uznemirujući scenario. Kompletan ljudski genom, desetine hiljada gena koji su naše najosetljivije zajedničko nasleđe, će biti u vlasništvu šačice privatnih kompanija. Ono sa čim se mi suočavamo je privatizacija, preuzimanje naše genetske baštine.

Mnogi su zabrinuti da će patentiranje gena i ćelija na kraju dovesti do patentiranja čitavog ljudskog bića. Derek Wood, upravnik biotehnološkog ureda u Londonu komentariše:

"Jasno je da će ova oblast izazvati užasne probleme u budućnosti, jer je teško povući liniju između genetskog materjala i samog ljudskog bića."

Baylor College of Medicine i Grenada Biosciences u Teksasu su pažljivo popunili svoj patentni zahtev koji uključuje sve ženke sisara, pa i žene, nadajući se da će jednog dana, neko, negde odlučiti da dozvoli stavljanje patenta na ljudska bića.

Sve ćelije, geni, životinje i biljke su sada podložne patentiranju i modifikaciji, a parada nakaza koje su se pribojavali protivnici u Chakrabarty presudi, vrtoglavom brzinom postaju nova realnost.
 
( autor Andrew Kimbrell - autor više članaka i knjiga o životnoj sredini, tehnologiji i društvu, direktor Centra za bezbednost hrane) 
 
Nastaviće se...

26/03,2010 U kategoriji: Svest o stvarnosti

Komentari (0)


1 2 3 4 5 6 7  Sledeći»