The End..Fin...Konec...Ende!
Ovih dana se navršava dve godine od kada sam se ovim blogom otisnuo u istraživanje domaće i strane blogosfere koja je definitvno postala moje omiljeno odredište na internetu. Ima nešto kafansko boemsko u blogovanju , nešto što ovaj grad nadaleko poznat po noćnom životu nije uspevao da mi pruži, kafansko utočište. Nisam preterani jubitelj čašice, ali volim dobre kafane, odnosno još uvek ih se sećam. Blogeri su pravo dobro kafansko društvo, zapravo, svako sa svojom čašicom i pričom. Te fine kafanske priče koje otpočinju u jednom magičnom trenutku kada raspoloženje dostigne kulminaciju i na specifičan način preplavi sve koji se tu zateknu, su se eto kroz blogovanje preselile u virtuelni svet. Srećom, jer da nije toga život bi bio previše "suv" i siromašan.
Ključna stvar u kafansko/blogerskom životu je osećaj za fajront, povući se trenutak pre nego što se zanimljiva priča pretvori u nadvikivanje i blebetanje. Otići kući onoga trenutka kada ti ta misao prvi put padne na pamet, zahteva veštinu i vrhunsku koncentraciju.
Da, to znači da je kraj, ovaj blog je okončao svoju misiju. Nema više! Veliki pozdrav za celo blog.rs blogersko društvo.
The End!Fin!Konec!Ende!
PS A jedan od najlukavijih boemskih trikova je trik "menjam kafanu". Taman kreneš kući posle fajronta pa se dosetiš da to i nije jedina kafana na svetu. Ipak ću pružiti sebi još jednu šansu uskoro na novoj adresi.
Priroda i široka potrošnja
Organizacije koje se bave očuvanjem i zaštitom životne sredine,poput WWF i Greenpeace-a alegorično predstavljaju prirodu kao robu široke potrošnje kojoj preti nestašica i koje će nestati u potpunosti ukoliko smesta nešto ne preduzmemo. Iako ovakav prikaz, prirode kao artikla ima poentu, čini se da dovodi u sukob sa idejom iskonske, netaknute prirode, koja je takođe promovisana od strane istih organizacija. Kako je moguće opažati prirodu i kao netaknutu i kao široko-potrošnu u isto vreme?
Mogućno je da "ne konzumiraj prirodu" kampanje valja interpretirati kao apel na pojedince i korporacije koje prirodu koriste kao robu. Iz tog ugla, opet, ovaj pristup ima smisla, kako god, tek će se govoriti o tenziji između netaknute prirode protiv široko-potrošne prirode. Da li je ova napetost u samom žarištu aktuelne ekološke krize? Istina, romantičarska strast za doživljavanjem prirodnog okruženja kao netaknute, iskonske i neuređene, podstiče na neodgovorno korišćenje. Nema vlasništva, nema ni odgovornosti.
Zar ne treba , u cilju zaštite životne sredine, da počnemo da je novčano vrednujemo i svojinski definišemo, baš poput robe?
preuzeto sa NextNature
Veoma pomodan pristup u rešavanju ekološke, ali i prevazilaženju paradoksa koje je otkrila finansijska kriza je ideja da se novčano izražava, tj vrednuje čitava biosfera i postane novi pokazatelj ekonomskog rasta umesto BDP-a. Najsvežiji primer iz prakse je nedvosmislena izjava Baraka Obame povodom ekološke katastrofe u Meksičkom zalivu, on je naime British Petroleum-u (kompaniji odgovornoj za izlivanje nafte) poručio da ima da plati za pričinjenu štetu ekosistemu i lokalnoj ekonomiji pored obaveze da sanira i lokalizuje posledice ove katastrofe. Vreme će da pokaže da li će ovaj paradoksalni pokušaj totalne privatizacije i monetizacije biosfere imati bilo kakvih drugih efekata, osim onih naravno pogubnih. Ono što je već sada jasno je da su i vodeće ekološke organizacije, negde usput, zagubile kompas. U suštini, stvari nisu previše komplikovane, to je i američkim Indijancima odmah bilo jasno kad su sreli belog čoveka. Postoji kultura u kojoj zemlja pripada čoveku i kultura u kojoj čovek pripada zemlji, kultura u kojoj zemlja pripada čoveku je osuđena na propast.
Pozajmljeni život
Mnogo toga se čini i može, ipak...jedno se ne može. Ma koliko se trudio ,čovek ne može svoj život učiniti bogatijim nego što jeste. Tvoj život, svaki i svačiji život nije moguće oplemeniti i poboljšati, utilizovati, niti mu dodati gram nove vrednosti koje baš svako stvorenje što mrda već u sebi nema.U svakom sićušnom deliću zrna već klija neko seme.
Današnji
trenutak ne možeš odložiti i pohraniti negde da ponovo zablista, ako
zatreba, sutra. Na istom mestu sutra, već zjapi praznina. Svaki pokušaj
da sačuvamo i zadržimo neku nama naročitu vrednost i otrgnemo je od
života je najsigurniji način da je zauvek izgubimo.
Ne može se, dakle, ni uzajmiti od života baš nimalo, da nam se nađe ...avaj osiromašiti taj isti život se itekako može. Gotovo da ništa nije toliko lako, to umeju i rade gotovo svi ...svaki dan.
Kultura nasilja
Mi, nuklearni taoci-svi žitelji Zemlje-moramo najzad steći nauk o konvencionalnom i nuklearnom ratovanju. Zatim u taj nauk moramo uputiti naše vlade. Moramo dokučiti nauku i tehnologiju koje nam pružaju jedina pojmljiva sredstva za opstanak. Moramo biti spremni da se odvažno suprotstavimo konvencionalnoj društvenoj, političkoj, ekonomskoj i religijskoj mudrosti. Moramo preduzeti sve napore da shvatimo da su i ostali ljudi, širom sveta, ljudska bića kao i mi. Razume se, sve ovo nije lako. Ali, kao što je Ajnštajn često uzvraćao kada su njegovi predlozi bili odbijani kao nepraktični ili neprimereni "ljudskoj prirodi", šta je alternativa?
Priljubljivanje, maženje, grljenje, milovanje, tetošenje, timarenje, ljubav prema mladima- sve su to osobena ponašanja sisara, koja se ne mogu sresti među reptilima. Ako je odista tačno da R-kompleks i limbički sistemi žive u nepouzdanom primirju u našim lobanjama, podležući i dalje svojim drevnim porivima, onda bismo mogli očekivati da nežno roditeljsko staranje podstiče našu sisarsku prirodu, dok odsustvo fizičke nežnosti izaziva reptilske oblike ponašanja. Postoje izvesni nalazi koji govore da upravo tako stoje stvari. U laboratorijskim ogledima Hari i Margaret Herou ustanovili su da se kod majmuna koji su rasli u kavezima, fizički izdvojeni od ostalih pripadnika svoje vrste- koje su, međutim, mogli da vide, čuju i osete po mirisu- javlja čitav niz abnormalih osobina, u rasponu od zlovoljnosti preko povučenosti, do sklonosti , ka samouništenju. Kod ljudi je zapažena ista pojava u slučaju dece koja su rasla lišena fizičke nežnosti- uglavnom po raznim zavodima, gde očigledno veoma pate.
Neuropsiholog Džejms V. Preskot obavio je veoma obimnu uporednu statističku analizu, kojom je obuhvatio četiri stotine preindustrijskih društava, ustanovio je da kulture kod kojih je zastupljena fizička nežnost prema deci nimalo nisu sklone nasilnim oblicima ponašanja. Čak se i u društvima bez izrazite nežnosti prema deci odrasli ustežu nasilja, pod uslovom da im nije osujećivana seksualna aktivnost u mladosti. Preskot smatra da su kulture sa predodređenošću prema nasilju sačinjene od pojedinaca koji su bili lišavani - tokom bar jednog od dva kritična razdoblja života, detinjstva i mladosti-telesnih zadovoljstava. Tamo gde se upražnjava fizička nežnost, gotovo da nema krađa, organizovane religije i pakosnog razmetanja bogatstvom; u sredinama, pak, gde se deca fizički kažnjavaju, javlja se ropstvo, česta ubistva, mučenje i sakaćenje neprijatelja, nipodaštavanje žena, kao i verovanje u jedno ili više natprirodnih bića koja uplivišu na svakodnevni život.
Mi ne razumemo u dovoljnoj meri ljudsko ponašanje da bismo potpuno razabrali mehanizme koji stoje u osnovi tih odnosa, ali smo u prilici da gradimo pretpostavke. Ove uočene veze nesumnjivo su bitne. Preskot je napisao:
" Izgledi da će neko društvo ispoljiti sklonosti ka fizičkom nasilju, ako je u njemu zastupljena fizička nežnost prema deci i ako je ono uviđavno prema predbračnom seksualnom ponašanju, iznose svega dva odsto. Verovatnoća da će do takvog odnosa doći slučajno iznosi jedan prema sto dvadeset pet hiljada. Ne znam ni za jednu drugu promenljivu veličinu razvoja koja se odlikuje tako visokim stepenom prediktivne vrednosti."
Deca žude za fizičkom nežnošću; mladi osećaju silnu potrebu za seksualnom aktivnošću. Ukoliko i jedni i drugi dobiju oduška, sva je prilika da će nastati društvo u kome odrasli pokazuju malo popustljivosti prema agresivnosti, teritorijalnosti, ritualnosti i društvenoj hijerarhiji ( iako će deca, kako budu rasla, verovatno iskusiti ove vidove reptilskog ponašanja). Ako je Preskot u pravu, onda su doba nuklearnog oružja i delotvornih sredstava protiv začeća, zlostavljanje dece i zamašno seksualno sputavanje zločini protiv čovečanstva. Razume se, ovu izazovnu tezu još valja razraditi. U međuveremenu svako od nas može da da lični i neosporni doprinos budućnosti sveta tako što će biti nežniji prema deci.
(odlomak "Kosmos", 13. Ko govori u ime Zemlje, Carl Sagan)
