Dogma ekonomskog rasta

"Kada se ništa ne bi radilo, svet bi stao . Kakav bi to svet bio bez razvoja?Zašto bismo se razvijali? Ako se ekonomski rast popne sa pet na deset odsto, hoće li se sreća udvostručiti? Šta ima loše u stopi rasta od nula posto? Nije li to stabilna ekonomija? Ima li ičeg boljeg od jednostavnog i spokojnog života?Ljudi nešto pronađu, uoče kako to deluje i iskoriste prirodu, misleći da  to mora biti dobro za čovečanstvo. Rezultat svega toga, dosad, je zagađena planeta, zbunjeni ljudi i haos modernih vremena. 

Što ljudi više rade, što se društvo više razvija, to se više problema pojavljuje. Sve veće pustošenje prirode, iscrpljivanje resursa, nelagoda i dezintegracija ljudskog duha, sve su to posledice ljudskih pokušaja da se nešto postigne. 

 Izvorno nije bilo razloga za progres i ništa nije trebalo činiti . Došli smo do tačke u kojoj nam nema druge nego stvoriti "pokret" protiv stvaranja." 

REVOLUCIJA JEDNE SLAMKE, Masanobu Fukuoka 

PDF download

 

Revolucija jedne slamke-cover
 

                 Dugo se kanim da napišem ozbiljniji članak o ekonomskom rastu koga smatram veoma opasnom dogmom zrelom za preispitivanje i odbacivanje,  ali zapravo nema svrhe ni razloga pametovati nad nečim tako jednostavnim. Svaki pokušaj učenog objašnjenja bi vodio u još veću konfuziju. Umesto toga dovoljno je i ovih nekoliko zdravih pitanja i zapažanja začetnika permakulture Masanobe Fukuoke. 


Glavni izvor problema su rešenja

                Postoje li jasni, jednostavni odgovori na veoma složena pitanja koja se nameću čovečanstvu u bliskoj budućnostil i da li se ti odgovori mogu kvantifikovati?
                 Dovoljna je elementarna  aritmetika, ali po Albert A. Bartlett-u, nevolja i jeste u očiglednoj nesposobnosti čovečanstva da shvati nešto....ne previše složeno, eksponencijalnu funkciju. U ovom  predavanju nazvanom "Aritmetika, Populacija, Energija" (održanog neverovatnih 1600 puta) nema ničeg spektakularnog sem činjenica.  Činjenica koje ostaju to što jesu, bez obzira da li smo ih svesni ili ih svesno ignorišemo. Živimo  u paradoksu, glavni izvor problema su zapravo rešenja.
 
                    
 
  
 
 
 
 
 
 


Minsky moment

               Globalna finansijska kriza je napravila ozbiljnu pometnju u  finansijskom a zatim i realnom sektoru, na red su došli i teoretičari koji su često na muci da objasne kako to da se svetska ekonomija našla u najtežoj krizi  od tridesetih godina  prošlog  veka.
              Zajedno sa finansijskim i piramidalnim šemama pukle su i teoretske i ideološke dogme  koje su imale za cilj da opravdaju i podrže određeno stanje stvari. Jedno  od novih imena koje je isplivalo tokom tog teorijskog potresa jeste Hyman Minsky. Njegove knjige se ponovo štampaju i postaju bestseleri, sve češće se čuje za  "Minsky moment " i"Minsky meltdown". Od jednog gotovo zaboravljenog teoretičara, posthumno  on je postao centralna figura u tumačenju problema u koje su zapale finansijske institucije.
              Minsky je verovao u kapitalizam, ali je takođe uočio da kapitalizam pati od opasne genetske mutacije, modernih finansija, koje je video kao snažnu destabilizirajuću silu koja ima za cilj da stvori i održi  iluziju stabilnosti stvarajući pretpostavke za neizbežni i dramatični kolaps. Drugim rečima, čovek koji je jasno predvideo i opisao krizu pre nego što se odigrala je verovao da finansijski sistem u svojoj suštini sadrži seme propasti .
               "Nestabilnost" pisao je " je suštinska i neizlečiva  karakteristika kapitalizma."  
               Njegova hipoteza  finansijske nestabilnosti, se ostvarila u praksi nekoliko  decenija kasnije.  U početku postoji privid stabilnosti, kreditori i uzajmioci izbegavaju rizične poslove, zajmovi se vraćaju na vreme, biznis napreduje i svima je dobro. Uspeh neizbežno ohrabruje i jedne i druge da prihvate veći rizik u nadi da će napraviti više novca. Kako Minsky zapaža " Uspeh izaziva zanemarivanje mogućnosti neuspeha."  Ohrabreni uspehom ljudi zaboravljaju na rizik i nastaje jedna euforična ekonomija, u kojoj se pojavljuju rizični uzajmioci, spekulatni, čiji prihodi mogu da pokriju kamatu ali ne i glavnicu, tzv Ponzi uzajmioci.  Inkubacija krize može da počne, svaka panika na tržištu može da dovede do sloma. Bankrot jedne kompanije, ili otkrivanje kakve zapanjujuće prevare izaziva strah i odjednom svi nastoje da naplate svoja potraživanja. To je "Minsky moment" koji okida krizu jer se stvara atmosfera nepoverenja u kojoj prvo propadaju spekulanti jer u potpunosti zavise od kredita, zatim i stabilniji igrači koji mogu lako da se nađu u poziciji da čak ni prodajom imovine nisu u stanju da plate svoja dugovanja. Užurbana prodaja imovine izaziva opet, pad cena na tržištu i čitav finansijski sistem počinje da se urušava.  Sistemom spojenih sudova kriza se seli  u realni sektor.
 
Ako vam je odnekud poznat ovaj scenario, svaka sličnost sa realnim događajima (ni)je slučajna.
 
 
“There is nothing wrong with macroeconomics that another depression won’t cure.” Hyman Minsky


Bez čega se ne može

"Pre nego što su naša bela braća došla da nas civilizuju, mi nismo znali za zatvor, pa nismo imali ni prestupnike. Bez zatvora, nema ni prestupnika. Nismo imali brave ni ključeve, pa nije bilo ni lopova. Kad je neko bio tako siromašan da nije imao konja, šator ili ćebe, on bi, u tom slučaju, sve to dobio na poklon. Bili smo isuviše  necivilizovani da pridajemo važnost privatnoj svojini. Nismo znali za novac, a samim tim ni ljudski život nismo merili njegovim bogatstvom.
Nismo imali pisanih zakona, ni advokata, političara, i kako bismo onda varali i obmanjivali jedni druge.  Bili smo u tako jadnom stanju kad je beli čovek došao  da ne znam kako da objasnim kako smo uopšte opstali ne znajući te osnovne stvari, bez kojih se (kako nam kažu)  u civilizovanom društvu ne može. "
                                            John Fire Lame Deer - Sioux Lakota 1903-1976
 
 
 


Dogma oskudnosti

 

Jedan od fundamentalnih zakona ekonomske nauke jeste zakon oskudnosti. Oni koji su imali priliku da izučavaju ekonomske nauke su se sa ovim konceptom susreli već na prvim stranicama osnova ekonomije. Zakon oskudnosti se temelji na dve pretpostavke koje se ne dovode u pitanje, već se prihvataju kao takve.

 

  Prva pretpostavka - Ponuda dobara je uvek  ograničena u odnosu na ljudske potrebe za istim.

 
 Druga pretpostavka- Ljudske potrebe su neograničene, tj. eksponencijalno rastu ( sociološka teorija razrastanja potreba)

 
Činjenica je da je tokom ljudske istorije uvek postojao  nesklad između raspoloživih dobara i ljudskih potreba, tj. da nikada nije bilo dovoljno dobara da se podmire potrebe svih, pa i onih egzistencijalnih. To je nešto što se lako razume, ali baš ovde već moramo da zastanemo i vratimo se na pretpostavke i razmislimo još jednom. Na kraju, to bi uradio i svaki marljiv student, utvrdio bi gradivo.

 
Prva pretpostavka je čini se, u redu. Ništa  lakše nego shvatiti da ne živimo u svetu izobilja, ništa novo. Nema društva gde su dobra neograničena, ono što je neograničeno to su želje.  Nema te privrede na svetu koja može proizvesti toliko dobara da bi se svačija želja ispunila. Da li je to zakon? Pa, za ekonomsku nauku mora biti, inače ne bi bilo ni drugih izvedenih zakona i zakonitosti , pa samim tim ni ekonomije kao nauke. " Kada bi svako imao onoliko koliko mu treba niko ne bi brinuo oko raspodele ekonomskih dobara i njihovoj vrednosti. Sva dobra bi bila besplatna poput peska u pustinji ili vode u okeanima i rekama.Ne bi bilo potrebe za ekonomiziranjem potrošnje i ekonomija ne bi bila vitalna nauka." Lepo rečeno, ekonomija bi izumrla kao  nauka. Iskreno, mislim da nije zakon, bar ne u smislu prirodnog zakona. Oskudnost je realnost, posledica stepena tehnološkog razvoja ljudskog društva, faza...Apstrahovana međuzavisnost ograničenosti ponude i neograničenosti tražnje je ekonomska dogma. U ovom momentu student ekonomije je u prvoj dilemi, da prihvati pretpostavke kakve jesu, ekstremne ili da napusti studije u prvom semestru (što je autor teksta i uradio, pa sad se sad ,blogujući , sveti ekonomiji :). Ako student sažvaće ovo, ide na nove lekcije, pa se iz zakona oskudnosti izvlači dalje analogijom teorija vrednosti, cena itd. sve do finansijskog matriksa.

Drugi mit je neograničenost ljudskih potreba.

Da li su vaše potrebe neograničene? Što se ekonomije tiče, bolje bi bilo da jesu. I to je donekle lako razumeti. "Ljudi žele uredan život, čist vazduh, vodu, zdravu hranu, uredno stanovanje , upotrebu kompjutera, automobila, centralno grejanje, leti hlađenje, rekreaciju, sport, zabavu, turistička putovanja, odmor itd."  Naše potrebe su sve veće. Čini se da tom razrastanju potreba nema kraja, tj. da eksponencijalno rastu. Da li je to zaista tako? Naravno da nije. Istina je da naše potrebe rastu, ali tu nema zakona. Na osnovu čega možemo pouzdano tvrditi da će tako ostati i u budućnosti? To je samo deo važeće paradigme.

Posledica   ovih pretpostavki jeste svet u kome živimo, svet u kome se na jednoj strani umire od gladi ( 9 miliona ljudi godišnje) i  vode ratovi, u žrtvu zakonu oskudnosti.  Poljoprivredna proizvodnja se vešto planira kako bi se izbeglo izobilje hrane, jer bi se izgubila "ekonomičnost" proizvodnje, tj. cena. Dok se  na drugoj strani izmišljaju nove, luksuzne i izopačene potrebe koje se zadovoljavaju viškom novčanih sredstava.

Mnogi će se i sa ovim zaključkom složiti, i pomisliti. Dobro, svet je takav, ali šta mi tu možemo, to nije naša krivica. Nije, naravno da stvari ne stoje tako našom krivicom, mi samo nismo dovoljno svesni sledeće činjenice, 

 Mi već raspolažemo tehnologijom i resursima kojima možemo nahraniti, obući  i održati čitavu ljudsku populaciju.

 Tehnologiju koja se upotrebljava protiv čovečanstva i resurse koji se nemilosrdno eksploatišu  protiv prirode , upravo u slavu tzv zakona oskudnosti.