Blog: Promena ideja!

               Biotehnologija nastavlja težnju čovečanstva da prevlada prirodu, i to čini efikasno kao nijedna tehnologija u ljudskoj istoriji.  Bioinženjeri sada manipulišu oblicima života na sličan način na koji su inženjeri industrijske revolucije bili u stanju da izdvoje, sintetišu,  uoče korisnost i upotrebe neživu materiju. Baš kao što su prethodne generacije manipulisale plastikom i metalima u uređajima i proizvodima industrijskog doba, mi sada manipulišemo i zaista pretvaramo živu materiju u robu u globalnoj eri biotehnologije.
              Sa postojećom tehnologijom, moguće je iseći, ubaciti, urediti i programirati genetski materjal, dakle osnovnu shemu života.  Ovim tehnikama, novi inženjeri života preuređuju genetsku strukuturu živog sveta stvarajući hijade novih mikroba, biljaka i životinja, proizvoljno ukrštajući i miksajući  genetske strukture.  Nedavne  kreacije biotehnologije su svinja  modifikovana ljudskim genom rasta kako bi dobila na veličini, paradajz modifikovan genom žabe zbog otpornosti na niske temperature i vlagu, losos sa genom rasta domaće stoke kako bi dobio na težini i veličini, svetleće biljke duvana sa fluorescencijom gena svica, i laboratorijski miševi sa virusom AIDS-a u genetskom kodu.
               Biotehnolozi su takođe u stanju da traže i izoluju vredne genetske materjale iz doslovno svakog živog organizma.  Mogu da kloniraju i  industrijski proizvode DNK, hromozome, enzime i ostalu biohemiju. Nedavano dostignuće je štancovanje klonova višeg reda sisara.
Sa ovim mogućnostima, genetski inženjering predstavlja ultimativno sredstvo manipulacije životom.  Po prvi put naučnici imaju moć dizajnera i arhitekata života, i način da preokrenu tok evolucije stvarajući nove vrste mikroba, biljaka i životinja profitabilnijih za poljoprivredu i industriju.
Sirovina za ovaj poduhvat su genetski resursi i na isti način na koji je industrijsko doba kolonizovalo svet u potrazi za fosilnim gorivima, biokolonizatori tragaju za novim genetskim materjalima  koji se mogu transformisati u profitabilne proizvode putem genetskog inženjeringa. Bioistraživači znaju gde da pronađu biodiverzitet koji im je potreban.
                Prema Institutu Svetskih Resursa više od polovine životinjskih i biljnih vrsta žive u kišnim šumama Trećeg sveta i nigde više.  Neindustrijalizovano priobalje takođe krije nekoliko miliona vrsta potrebnih novim inženjerima života. Treći svet se suočava sa genetskom   groznicom dok  vlade i korporacije vrše invaziju na njihove šume i priobalja u potrazi za genetskim zlatom.  Ni ljudi nisu izuzeti iz ove potrage.  Transplantacija organa i fetusa, genetska manipulacija  ćelijama i krvlju je podigla cenu ljudske krvi, organa, matičnih ćelija i gena.  Prikupljanje i prodaja ljudskih organa postaje vodeća industrija.
             Mnogi predviđaju da će 21. vek biti era biotehnologije.  Predvodnici biokolonizacije, vlade i kompanije su svesni da će oni koji kontrolišu genetske resurse planete presudno uticati na svetsku ekonomiju u  bliskoj budućnosti.  Kako god,  nova trka za internacinoalnu prevlast  u inženjeringu i komercijalizaciji života predstavlja novu i veoma opasnu pretnju za osetljivi ekosistem planete  i sve njene stanovnike.  Povrh toga,  postavlja se pitanje od najviše važnosti za čovečanstvo:

Da li naučnici, korporacije imaju pravo da proizvoljno menjaju genetski kod živih vrsta?

Da li je dobro miksovati genetski čitavog živog carstva u ime profita ili korisnosti? 

Postoji li  granica do koje se sme ići u genetskoj modifikaciji živih vrsta? 

Zar ne treba zaštiti genetski integritet biološke zajednice? 

Postoji li nešto dragoceno i sveto u vezi života ili oblike života možemo tretirati kao robu na novom biotehnološkom tržištu? 

Da li je genetska raznovrsnost zajednička baština ili je možemo poveriti  korporacijama i vladama?

              Vlade, kompanije i naučnici kao predvodnici biorevolucije podstreknuti naučnom radoznalošću i profitom,  vešto izbegavaju bilo kakvu diskusiju o bizarnim  implikacijama njihovih akcija.
              Šta više, takozvani  “bioetičari” angažovani od strane vlade ili naučnih ustanova čini se nisu u stanju da se suprotstave progresu u manipulaciji i prodaji života.  Oni takođe pokazuju sklonost da nešto nezamislivo vide kao diskutabilno,  diskutabilno kao nešto što je moguće opravdati, i na kraju opravdljivo kao rutinu.  I dok gotovo sva istraživanja međunarodnog  mnenja  ukazuju na većinsko protivljenje  biotehnološkim eksperimentima i biokolonizaciji,  ipak to još uvek ne vodi uspostavljanju masovnog   pokreta  i biodemokratskog otpora koji bi insistirao na učešću  javnosti u donošenju odluka  od egzistencijalnog značaja. Bez takvog jednog pokreta , biotehnološka revolucija sa nepredvidivim ekološkim i etičkim implikacijama će nastaviti da se  odvija  bez ikakve  kontrole.

( autor Andrew Kimbrell - autor više članaka i knjiga o životnoj sredini, tehnologiji i društvu, direktor Centra za bezbednost hrane)

nastaviće se....

       Ako je i vama prva asocijacija na food porn fetišizirana upotreba hrane u pornografiji ili erotskim filmovima, tek da pojasnim,  preciznija fraza za ovo je food play. Suprotno ovome, food porn  je lukava  upotreba pornografskih trikova i seksualnih asocijacija  advertajzera  u vizuelnoj prezentaciji kulinarskih specijaliteta, kulinarskih šou programa, oglašavanju  prehrambenih proizvoda, ili još šire (kako wiki kaže)  glorifikaciji  hrane kao seksualnog surogata.

       Pornografija podstiče  posmatrača da zamisli  činove koji su u realnom životu neostvarljivi , food porn to radi  glorifikujući egzotična  jela  sa retkim, gotovo nedostupnim sastojcima koji donose nadrealan užitak.U oba slučaja mozak postaje neobično aktivan i navučen na biohemijske procese koji se u mozgu odvijaju u vrhunskim trenucima vizuelnog uživanja. Uz pomoć epinefrina, noradrenalina, adrenalina i testosterona food porn slike ostaju zaključane u pamćenju što je ultimativni cilj proizvođača, oglašivača i prodavca.U oba slučaja konzument žrtva ima problem da povrati i ponovo uspostavi prirodan odnos  kako  prema intimi tako i prema ishrani.

Poremećaji u ishrani su jednako raznovrsni i rasprostranjeni  kao i  seksualne devijacije.  

Posledica gubitka ravnoteže je čitav spektar poremećaja u ishrani od kompulzivnog prejedanja do anoreksije. I dok nauka ne uspeva da detektuje jasne uzroke epidemije, preduzimači na instinktivnim ljudskim porivima mogu nesmetano da nastave biznis. 

              U neverici iznova čitam tekst ovog nadrealnog  oglasnog članka u današnjem Blicu i polako počinjem da verujem da je zapravo  u pitanju manifest dekadentnog konzumerizma. Evo nekoliko činjenica o prednostima konzumiranja ovog neverovatnog  proizvoda u odnosu na običnu pitomu jagodu.

1. Proizvod je rezultat predanog rada neimenovanog  evropskog stručnjaka za hortikulturu koji je  usavršio jagode tako da one sada rastu na drvetu i do 1,3m visine.
2. Dovoljno ih je posaditi u običnu saksiju i povremeno zaliti i sačekati iznenađenje u obliku drveta koje raste sve više i više i rađa u ogromnim crvenim  grozdovima.
3. Sezona je produžena na čitavih 6 meseci.
4. Nije potrebno da činite dodatni napor i saginjete se da bi ste ubrali jagode kao nekad. 
5. Za razliku od obične jagode koja raste "u blatu" okružena "štetočinama" (!?!) ovo drvo rađa "čiste i umivene  plodove" na dohvat ruke. 

             Ne  preostaje nam ništa drugo nego  da zagrizemo i okrenemo broj telefona. Ipak, pre toga ćemo pročitati šta Masanobu Fukuoka u Revoluciji jedne slamke kaže o hrani i prirodnoj ishrani a u odbranu "prljave" prirode:

• Ako postaneš prirodna osoba, možeš jesti što god hoćeš.
• Kad više ne želiš jesti nešto ukusno, možeš okusiti pravi ukus svega što jedeš.
• Lako je staviti na sto jednostavna jela prirodne hrane, ali malobrojni su oni koji mogu uživati u takvoj gozbi.
• Prirodna ishrana leži pred nogama.
• Ljudi danas jedu umom, a ne telom.
• Hrana je život, a život se ne sme udaljiti iz prirode.
  

                  Najnovije ostvarenje američkog dokumentariste Chris Smith-a,( poznatog po filmovima American Movie, Yes Men..) film nedvosmislenog naslova Collapse, u prvi mah ostavlja utisak još-jednog-u-nizu  filma namenjenog određenoj publici, sklonoj paranoji, senzaciji, katastrofama i teoriji zavere . Nije prvi put da se neko objavi sa svojom mračnom vizijom budućnosti, manje više uvek neko govori o kraju sveta, apokalipsi, sudnjem danu, sumraku civilizacije koja se po pravilu ne dešava ( aktuelan checkpoint 2012).

                 Ipak, ako pažljivo uđemo u kontekst ovog  filmskog portreta Michael Ruppert -a, kao intrigantnog medijuma  koji nam se obraća iz polumraka svog doma koji odaje utisak podruma, možda čak bunkera, sa jasnom porukom o izvesnom krahu civilizacije kakvu poznajemo, shvatamo da ovo ostvarenje nije jedno od mnogih. Ono što ga jasno izdvaja jeste logika, argumentacija i analitički pristup savremenim problemima i perspektivama. Kada priča već jednom krene Michael Ruppert prosto  dominira razumevanjem najkompleksnijih problema današnjice  poput energetskih, ekonomsko-finansijskih i populacionih. Narator se jasno ograđuje od teorija zavere uz opasku da se on  bavi jedino zaverom činjenica. 

                Sigurno je da će film izazvati protivrečne reakcije, sve  u zavisnosti sa kog aspekta pristupamo stvarnosti , tj. u kojoj fazi smo aktuelne agonije a po Michael-u to su sledeća stanja: poricanje-bes-izbegavanje-depresija-prihvatanje.  Samo bez panike, propast je nešto što se dešava po pravilu svim velikim civilizacijama.