Dogma oskudnosti
Jedan od fundamentalnih zakona ekonomske nauke jeste zakon oskudnosti. Oni koji su imali priliku da izučavaju ekonomske nauke su se sa ovim konceptom susreli već na prvim stranicama osnova ekonomije. Zakon oskudnosti se temelji na dve pretpostavke koje se ne dovode u pitanje, već se prihvataju kao takve.
Prva pretpostavka - Ponuda dobara je uvek ograničena u odnosu na ljudske potrebe za istim.
Druga pretpostavka- Ljudske
potrebe su neograničene, tj. eksponencijalno rastu ( sociološka teorija
razrastanja potreba)
Činjenica je da je tokom ljudske
istorije uvek postojao nesklad između
raspoloživih dobara i ljudskih potreba, tj. da nikada nije bilo dovoljno dobara
da se podmire potrebe svih, pa i onih egzistencijalnih. To je nešto što se lako
razume, ali baš ovde već moramo da zastanemo i vratimo se na pretpostavke i
razmislimo još jednom. Na kraju, to bi uradio i svaki marljiv student, utvrdio
bi gradivo.
Prva pretpostavka je čini se, u
redu. Ništa lakše nego shvatiti da ne
živimo u svetu izobilja, ništa novo. Nema društva gde su dobra neograničena,
ono što je neograničeno to su želje.
Nema te privrede na svetu koja može proizvesti toliko dobara da bi se
svačija želja ispunila. Da li je to zakon? Pa, za ekonomsku nauku mora biti,
inače ne bi bilo ni drugih izvedenih zakona i zakonitosti , pa samim tim ni
ekonomije kao nauke. " Kada bi svako imao onoliko koliko mu treba niko ne
bi brinuo oko raspodele ekonomskih dobara i njihovoj vrednosti. Sva dobra bi
bila besplatna poput peska u pustinji ili vode u okeanima i rekama.Ne bi bilo
potrebe za ekonomiziranjem potrošnje i ekonomija ne bi bila vitalna
nauka." Lepo rečeno, ekonomija bi izumrla kao nauka. Iskreno, mislim da nije zakon, bar ne
u smislu prirodnog zakona. Oskudnost je realnost, posledica stepena tehnološkog
razvoja ljudskog društva, faza...Apstrahovana međuzavisnost ograničenosti
ponude i neograničenosti tražnje je ekonomska dogma. U ovom momentu student
ekonomije je u prvoj dilemi, da prihvati pretpostavke kakve jesu, ekstremne ili
da napusti studije u prvom semestru (što je autor teksta i uradio, pa sad se
sad ,blogujući , sveti ekonomiji :). Ako student sažvaće ovo, ide na nove
lekcije, pa se iz zakona oskudnosti izvlači dalje analogijom teorija vrednosti,
cena itd. sve do finansijskog matriksa.
Drugi mit je neograničenost
ljudskih potreba.
Da li su vaše potrebe neograničene? Što se ekonomije tiče, bolje bi bilo da jesu. I to je donekle lako razumeti. "Ljudi žele uredan život, čist vazduh, vodu, zdravu hranu, uredno stanovanje , upotrebu kompjutera, automobila, centralno grejanje, leti hlađenje, rekreaciju, sport, zabavu, turistička putovanja, odmor itd." Naše potrebe su sve veće. Čini se da tom razrastanju potreba nema kraja, tj. da eksponencijalno rastu. Da li je to zaista tako? Naravno da nije. Istina je da naše potrebe rastu, ali tu nema zakona. Na osnovu čega možemo pouzdano tvrditi da će tako ostati i u budućnosti? To je samo deo važeće paradigme.
Posledica ovih pretpostavki jeste svet u kome živimo, svet u kome se na jednoj strani umire od gladi ( 9 miliona ljudi godišnje) i vode ratovi, u žrtvu zakonu oskudnosti. Poljoprivredna proizvodnja se vešto planira kako bi se izbeglo izobilje hrane, jer bi se izgubila "ekonomičnost" proizvodnje, tj. cena. Dok se na drugoj strani izmišljaju nove, luksuzne i izopačene potrebe koje se zadovoljavaju viškom novčanih sredstava.
Mnogi će se i sa ovim zaključkom složiti, i pomisliti. Dobro, svet je takav, ali šta mi tu možemo, to nije naša krivica. Nije, naravno da stvari ne stoje tako našom krivicom, mi samo nismo dovoljno svesni sledeće činjenice,
Mi već
raspolažemo tehnologijom i resursima kojima možemo nahraniti, obući i održati čitavu ljudsku populaciju.
Tehnologiju koja se upotrebljava protiv čovečanstva i resurse koji se nemilosrdno eksploatišu protiv prirode , upravo u slavu tzv zakona oskudnosti.
