Blog: Promena ideja!

                  Freeter  je japanski izraz za   osobe starosti između 15-34 godine, koje nemaju stalno zaposlenje, nemaju zaposlenje uopšte i generalno,  ne  žele ni da ga imaju. Studenti i mlade osobe koje rade na gazdinstvima su izuzete, a ovoj grupi pripadaju i freelancer-i, samozaposlene osobe bez dugoročnog odnosa sa poslodavcem, kao i neadekvatno zaposlene osobe (vidi underemployment)  tj. visokokvalifikovane osobe koje rade niskokvalifikovane poslove  (defektolozi koji prodaju životno osiguranje, lekari koji voze taksi..).

              Zajedničko za sve freetere je da ne otpočinju profesionalnu karijeru nakon školovanja, već nastavljaju da žive studentskim životnim stilom, najčešće sa roditeljima, kao samci paraziti, koji se povremeno angažuju na niskokvalifikovanim i najprostijim poslovima. Sam termin freeter koji opisuje novonastali fenomen je nastao ukrštanjem engleskog free-slobodan i nemačkog arbaiter- radnik ( kojim se u japanskom slengu označava honorarac).  Freeteri su se pojavili još krajem osamdesetih, kada je japanska privreda bila u cvetanju i nudila obilje stalnih radnih mesta. Iz nekog razloga, mladi su umesto stalnog zaposlenja i profesionalne karijere izabrali put individualne potrage za ličnim prosperitetom. Raditi 12-14 sati dnevno 5-6 dana u nedelji , sve do penzije  za "sigurne" kompanije je postalo out.  Tokom devedesetih japanska privreda ulazi u recesiju, broj mladih koji ne uspevaju da zasnuju stalni radni odnos je sve veći, njima ne preostaje ništa drugo nego da prihvate povremene i niskokvalifikovane poslove kao alternativu. Oni sebe takođe smatraju freeterima. Broj freetera dramatično raste i privlači sve veću pažnju javnosti i države.

Po zvaničnim procenama broj freetera u Japanu tokom poslednje 3 decenije:

• oko 500.000 1982 god.
• oko 800.000 1987 god.
• oko 1.010.000 1992.god.
• oko 1.500.000 1997.god.
• blizu 2.000.000 2001.god.
• oko 4.700.000 2008.god.

        Procene su da će se ovaj trend nastaviti i da će do 2014. godine broj freetera dostići čak 10.000.000 uprkos starenju japanskog društva i padu nataliteta.

        Postoje tri osnovna tipa freetera:

1. Freeteri "sanjari"- originalna grupa freetera iz osamdesetih, koji sanjaju karijeru muzičara, umetnika, pesnika, poznatih ličnosti koji čitav život podređuju tom snu, a usput prihvataju da rade proste poslove koji im ne oduzimaju previše vremena i energije u potrazi za svojim snovima. Tek nekolicina njih zaista i uspe da ostvari svoje "snove"
2. Freeteri "odlagači"- su uredno završili škole ali još uvek nisu spremni da promene životni stil i posvete se karijeri. Oni su deo trenda odlaganja, odlaganja osamostaljivanja, braka, roditeljstva. Kada propuste prvu priliku za stalni posao, kasnije mnogo teže dobijaju drugu.
3. Freeteri bez alternative- su najčeće mladi bez adekvatnog formalnog obrazovanja, pa i bez mogućnosti da započnu dugoročnu karijeru, često nestaju na marginama japanskog društva

        Stariji građani na njih gledaju s prezirom i gađenjem, jer freeteri ne "pune" penzijske i socijalne fondove. Generacije tzv "ljudobota" koje su stvorile moderni Japan iz ruina II sv. rata nadljudskim zalaganjem i radom ,  u freeterima vide samo neodgovornost i lenjost. 

         Iako ih u Japanu doživljavaju kao neodgovornu omladinu i pretnju sistemu, moguće je da su freeteri samo vesnici talasa promena, koje će ljude u plavim odelima, "ljudobote" potpuno zameniti lavirajućom masom kreativne snage freeter entuzijasta. Ovaj fenomen, možda, nosi u sebi klicu drugačije budućnosti, uprkos svim trenutnim negativnim efektima po japansku privredu i društvo. Pod pritiskom trenda tehnološke nezaposlenosti a sada i samovoljne nezaposlenosti , kao i sistemske krize kroz koju svetska ekonomija prolazi, možemo očekivati potpuno redefinisanje  paradigme  ljudskog rada i radnih odnosa. Jedan novi model  koji će podrazumevati daleko kraće radno vreme, dobrovoljan rad i doprinos zajednici, kraj ekonomske prinude za zapošljavanjem. Model koji će imati snagu da motiviše nove generacije da iznova  "prionu na posao" , ovoga puta u meri i na način koji žele.

                Nisam previše razmišljao o nazivu ovog bloga. Previše razmišljanja ionako često odvede na stranputicu, previše razmišljanja je i premalo akcije. Na brzinu sam prelistao svoj mentalni registar u potrazi za adekvatnim imenom i u trenutku se pojavio rezultat: " Sve što nam je potrebno, jeste promena ideja." Dobio sam naziv bloga,  Promena Ideja !

                    Neko je to rekao, negde sam to pročitao, jako davno, ne znam ni kad ni gde. Eto,  tu prostu rečenicu sam čuvao negde pozadi i nosio u sebi gotovo dve decenije, dobar deo života. Taj moto je uvek bio negde tu, isplivavajući povremeno u svest kao kakav san koji se pamti čitav život jer nosi za snevača nekakav   značajan mentalni i životni sadržaj.

                   Ali otkuda baš ta rečenica, koju uzgred, nikada nisam ni razumeo u potpunosti, da "preživi" u svesti ? Pored svih onih bisera mudrosti, beletristike , stihova pesama,  legendarnih filmskih dijaloga, propagandnih poruka kojima sam neprekidno bio izložen i sadržaja koji su zauvek nestajali  istom brzinom kojom su i dolazili.

                    Ostala je nekako nerazrešena, misteriozna, nerasvetljena razumevanjem. Već sam bio objavio tuce postova kad mi se prva impresija vezana za taj moto u potpunosti vratila sa svim bogatstvom detalja. Sećam se sobe, teksture tepiha, mirisa prašine ispod kreveta, koji je bio univerzalno sklonište za kojekakve važne sitnice u svetu tinejdžera i  najvažnije, erotske časopise. Listajući jednu od tada popularnih Erotika, na duplerici sam "uočio" Branku (i ime sam zapamtio). Branka je bila zanosna, jedra crnka u najboljem izdanju, u maniru duplerice red je bio da model ostavi i par generalija o sebi,  kao horoskopski znak, godina rođenja, antropometrijske podatke sa akcentom na obimu grudi i kukova, i na kraju svoj životni moto. Pretdpostavljate već koji je Brankin životni moto, naravno, promena ideja. Znak pitanja koji je pratio promenu ideja sam odmah  pretvorio u znak uzvika.

                   Iza citata je stajalo i čiji je citat, ali toga već ne uspevam da se setim. Setiću se već, tu ste sada i vi pa ćemo već jednom da taj znak uzvika pretvorimo u tačku. Sada, godinu dana nakon prisustva na ovom blogu, i meni je to postalo važno, jer vremenom to je postao i moj životni moto. Ne, ne, nemam nameru da poziram go, budite bezbrižni. Pisanje online jeste neka vrsta javnog eksponiranja i egzibicionizma ali  ne bih ovom prilikom da produbljujem tu temu. Kako god, tako je zanosna Branka kumovala mom blogu i pomogla mi da pronađem svoj moto,  a da toga nije bila ni svesna, kao ni ja, do nedavno.

Opisana zgodancija krije u sebi mnogo lepih poruka.

Nikad ne znaš na koje sve načine možeš da oplemeniš nečiji život.

Tu si da istražuješ.

Blogovanje jeste jedan od načina.

Ovo je moj pokušaj.

  -Od tebe očekujem da kažeš istinu!

  -Koju istinu?

  -Celu!

  -O čemu?

  -Sve, od A do Š!

  -Ali kako?

  -Glasno i jasno!

  -Nije sad vreme za to.

  -Pa da, nikad nije vreme...

  -Opet počinješ.

  -Uskoro će biti kasno za sve.

  -Za šta će biti kasno?

  -Videćeš i kajaćeš se...

  -Zbog čega ću se kajati?

  -Zbog svega što ćeš izgubiti, a onda....

  -Nemoj više, molim te...

  -Da, da , tako je kad je neko kriv.

  -Za šta sam kriv?

  -Dobro ti znaš, ali nećeš da priznaš. Ugasi svetlo, i vrati  to ćebe ovamo.    Laku noć!

  (preko titla svira Zero 7, album Simple Things, tema Out of Town )

             Otkako se pojavio tzv. web 2.0, čija je jedna od odlika i interakcija i generisanje sadržaja od strane samih korisnika a ne webmastera, imam utisak da je web postao jedno ljudskije i prijateljskije mesto. Ovaj stav je generalan i podložan je kritici, ipak je u pitanju samo utisak. Valjda je nas (korisnika) mnogo više nego što je to bio slučaj u bliskoj prošlosti, i prosta brojčana nadmoć  čini da imamo jednu drugačiju sliku. U skladu sa ovim razvijao se i naš virtuelni identitet, koji je u početku dobro poslužio kao paravan za raznorazne frustracije i komplekse. Jednom rečju, poligon za skrivanje. Setite se vremena kad je chat bio popularan, i evolucije ka blogu i socijalnim mrežama. Internet je sada možda više poligon za otvaranje, oslobađanje i ljudsko prepoznavanje. Po prirodi nisam baš sklon neosnovanom pozitivizmu, ali čini mi se da je čovečanstvo ponovo na pravom kursu. I puca niotkuda mogućnost veličanstvene odiseje čoveka, uprkos svim strahovima , pretnjama i problemima. Čudesno je kad otvoriš poneki blog i tamo nađeš prijatelja, bez imena, bez godina, koji je otvorio svoju stranicu i napunio je svojim nepretencioznim, običnim,  iskrenim ljudskim štivom. Ne nedostaju nekada ni komentari, ni živa reč, ni slika. Dovoljne su samo reči, i svet se menja.

Pre dve godine (13.12.2006) TIME magazin je zato izabrao Vas, blogere, za ličnost godine. Čini mi se s punim pravom. Živeli , opravdali ste poverenje!

                        Nadaleko čuveni svetski časopis  u svom novembarskom izdanju na srpskom donosi jednu novu temu, svetlosno zagađenje. Godinama unazad već mi nedostaje noćno nebo pod kojim sam imao privilegiju i zadovoljstvo da odrastem. Nedavno sam bio u planinama i nisam uspeo da zaspim uzbuđen od veličanstvenog prizora zvezdanog neba. Gledamo ovo sivilo i nezdravu rumen, i to sve više liči na teksturu neba iz Matrix-a. Ne umem sebi da objasnim zašto mi to toliko nedostaje, i eto razloga da to podelim sa vama. Pokušavao sam da pronađem odgovarajuću sliku da ilustrujem koliko je to lepo, ali čuda, toga nema ni na internetu. Ipak odlučio sam se za jednu koja je barem blizu. Pustio sam da svira David Gilomour, album On An Island , melanholičnu petu numeru Red Sky at Night, ostaje samo još da vam svima poželim .....laku i zvezdanu noć! (01h35min)