Blog: Promena ideja!

               Jedna od tri ovogodišnje prestonice kulture, pored Istanbula i Pečuja je i Rurska oblast na zapadu Nemačke. Po prvi put organizacija ove prestižne manifestacije je dodeljena regionu , umesto jednom gradu,i za to postoji više razloga. Rurski basen je treća po veličini konurbacija u Evropi, odmah iza Londona i Pariza, rasprostire se na 4000 kvadratnih kilometara sa 53 urbana središta i gustom populacijom od 5,3 miliona ljudi.

          Veliki basen koji nakon decenijske eksploatacije rudnog bogatstva liči na površinu Meseca, je nadaleko poznat po dimnjacima, visokim pećima i gigantskim čeličanama Thyssen i Krupp, a daleko manje po svojim kulturnim sadržajima i ponudi. Zalihe ruda su u drugoj polovini XX veka istrošene a industrija u opadanju, i Rurska oblast sada ima potrebu da promeni sopstveni identitet kako bi i u budućnosti ponovo postala pristojno mesto za život. Pod sloganom "kultura kroz promene, promene kroz kulturu" otvorena je manifestacija Ruhr 2010 tokom koje će se odigrati oko 2500 različitih kulturnih događaja i 300 kulturnih projekata, koja ima za cilj da postane zamajac promene za čitav region i nakon 2010 godine. Centralna manifestacija otvaranja je održana na jednom od najvećih ugljenokopa na svetu Colferajn u Esenu koji je stavljen pod zaštitu Unesco-a kao deo svetske kulturne baštine. Industrijski kompleks za pranje uglja je pretvoren u novi muzej Rurske oblasti.  Tokom godine svake nedelje će se manifestacija seliti u jedan od 53 grada koji pripadaju basenu uspostavljajući nove veze među njima. Ambiciozan cilj organizatora je da se čitava oblast regeneriše i integriše u jedinstvenu  evropsku metropolu. 

           Mašinerija koja je tokom XX veka omogućila megalomanske poduhvate nacističke Nemačke a kasnije i stvaranje ideje o Evropskoj uniji kroz zajednicu uglja i čelika, je čini se definitivno zarđala i došlo je vreme za neke nove ideje. Devastirana prirodna sredina, zagađene reke i vazduh više nisu u modi i ogromni projekti ozelenjavanja i saniranja životne sredine su u toku. Jedan od najboljih primera je oživljavanje reke  Emscher koja je godinama služila kao kolektor otpadnih voda najjače industrije u Evropi.

                Bez obzira uspe li Rurska oblast da pronađe novi identitet u postindustrijskom dobu i ponovo postane pristojno mesto za život, sam pokušaj govori dovoljno o nužnosti promene. Rurski džin, sinonim za tešku industriju i eksploatatorski pristup prirodnim resursima je  na kolenima, ali uz malo sreće kraj kulture uglja i čelika  može postati uspešan začetak neke drugačije kulture u  budućnosti. 

                   Kraj 2009-te je ujedno i kraj prve decenije XXI veka, veka koji je i dalje sinonim budućnosti iako smo evo već dobrih 10 godina u toj budućnosti. Dobrih , naravno uslovno rečeno, jer ako napravimo osvrt na glavne događaje poslednjih deset godina malo toga je zaista dobro, i budućnost o kojoj smo sanjali u XXI veku kao da nije bila spremna  da se pojavi. Ipak, cilj ovog posta je da nas uvede u praznično raspoloženje a ne da nam otkrije surovu stvarnost.  Zato sam izabrao  da napravim osvrt na najpozitivniji i po meni najznačajniji događaj/proces koji se nesmanjenom brzinom dešavao tokom čitave decenije, a to je, pogađate, internet. Internet koji smo upoznali devedesetih je tokom poslednje decenije evoluirao u web 2.0, koji nas je od konzumenata internet sadržaja pretvorio u izvore i kreatore tog sadržaja . Web je postao ljudskije okruženje.  Došlo je vreme za worholovskih 15 minuta slave, na blogu, you tube-u, myspace-u, vikipediji, svako je dobio mogućnost da lako  komunicira sa udaljenim ili zaboravljenim prijateljima uz pomoć Skype-a ili na Facebook-u . Mnoge prekinute veze su se obnovile, a još više novih je uspostavljeno, nekad sićušni peer-ovi na svetstkoj mreži su sve uočljiviji i uticajniji. 

                  Već smo se na sve to i navikli i zaboravili kako je to izgledalo nedavno. Zato preporučujem da posetite  web arhiv koji nas poput vremenske mašine vodi do samog osvita interneta kroz  arhivirane web lokacije po izboru. Tu  možete videti  kako je izgledao npr.  home page Google 1999-te ili BBC home page 1996. Wikipediju  u vreme dok je imala tek par hiljada  članaka ili MySpace kada je imao skromnih 2000 poseta ili surfovati webom kakav je nekada  bio kroz 10 milijardi arhiviranih web stranica od 1996-2008 godine.

                   Kažu da je sledeći korak na internetu real time, Google je već krenuo sa eksperimentalnom platformom za real time komunikaciju i kolaboraciju Google Wave (preview). Ne želim da Vam prenosim utiske kako to izgleda ako to niste još uvek isprobali obavezno probajte. I ovaj blog će u novu godinu ući sa nekim sitnim novinama, prva novina će biti redovan dodatak  e-mail "pretplatnicima" u vidu fragmenata, utisaka, linkova i ostalih zanimljivosti koje  želim da podelim , a koje opet  nisu za blog post. Uz malo sreće, družićemo se i na potpuno novoj blog platformi.

Prvi newsletter dodatak  je pozivnica na Google Wave.

  U Novoj godini umesto ideje o promeni, želim Vam promenu ideja!

                   Nedavno sam od jed(i)nog prijatelja sa socijalne mreže, dobio pitanje otkuda to da imam samo jednog prijatelja, tj njega  na listi. Pitanje je na mestu, ugled u odredenoj zajednici se meri tim jednostavim brojem, sve se vrti oko broja, prijatelja, sledbenika, poseta itd. U nedostatku dobrog odgovora na pitanja često odgovaram novim pitanjem.

                   A koliko zapravo čovek može imati prijatelja (bilo virtuelnih, bilo realnih), da li se  taj kapacitet može kvantifikovati?

                  Jako davno sam još  kao gimnazijalac bio vrlo zainteresovan za život margine, pa sam u tom nekom boemsko, alkoholičarsko, klošarskom okruženju imao priliku da upoznam i  ludog Marinka. Ono po čemu ću ga definitivno pamtiti (pokoj mu duši, više nije medu živima) pored par nekih njegovih dogodovština  jeste i to njegovo pravilo koje je ničim izazvan izdeklamovao, a to je da  možeš imati tokom života  jednog ili dva prijatelja... u školi...vojsci... na poslu... u Srbiji... na planeti ...u kosmosu...

                  Dakle to je Marinkov broj, možeš imati i trideset  prijatelja  u čitavom životu, istovremeno ne više od dva.  Proteklo je mnogo vode od tada, ja još uvek nemam bolji odgovor na ovo pitanje, a i pravilo se čini se  potvrđuje . Nedavno sam u nekoj tv emisiji  čuo  zapanjujuće sličan odgovor na isto pitanje od  akademika Vladete Jerotića.
                 
                 Prema tome, 50% mog prijateljskog  potencijala je popunjeno, što procentualno i nije tako loše. U svakom slučaju pogodan sam za lakšeg neprijatelja,  jer ko još želi za neprijatelja nekoga ko iza sebe ima poduži spisak prijatelja !?!    

                Danas sam i sa sestričinom koja je bila u poseti razgovarao o tome, ona kaže da ima 217 prijatelja na listi, i da to u suštini nije ništa, jer njena drugarica ih već ima preko hiljadu !?!        

 Boomerang generacija je jedan od naziva za uočeni trend u zapadnom delu civilizacije, da se nakon kratke avanture samostalnog života mladi vraćaju nazad u "porodično gnezdo", zapravo to je čitava generacija koja ne uspeva da se suoči sa izazovima samostalnog života. U zapadnom, individualističkom delu civilizacije je normalno i očekivano da se mladi odmah nakon školovanja odvoje od primarne porodice, pa se ovom fenomenu posvećuje značajna pažnja javnosti, kroz debate, naučne studije i  filmove kao Failure to Launch iz 2006.Sve u cilju da se pronađe odgovor na pitanje šta dovodi do gubitka samopouzdanja kod mladih.

              Generacija koja je stasala za samostalan život (18-21g) u vreme recesije s početka milenijuma u Americi se suočila sa brojnim fenomenima koje je donela globalizacija, kao što su outsourcing, pad realnih zarada, smanjeni izgledi za razvoj profesionalne karijere, usporavanje privrede, globalna finansijska/ekonomska kriza itd. U novom okruženju mladi teško pronalaze način da postignu i održe životni standard svojih roditelja (standard srednje klase) pa sve češće odustaju od samostalnosti i vraćaju se u sigurnost roditeljskog doma gde je  makar i parazitirajući moguće održati usvojeni životni stil i navike. 

             U ovom drugom, komunitarističkom delu civilizacije gde je međugeneracijska kohabitacija nešto normalno i očekivano, a porodične veze mnogo jače ovaj fenomen nije tako uočljiv i ne privlači gotovo nikakvu pažnju javnosti. U nedostatku empirijskih podataka i studija možemo samo da spekulišemo o tome koji su problemi i iskustva mladih  u ovom uglu sveta koji su stasali za osamostaljivanje. Imam utisak da se i kod nas osamostaljivanje odlaže i da nije izvesno da li i kada će do njega uopšte i doći. Postalo je potpuno normalno, ne samo živeti sa roditeljima u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim u istom stanu , već i živeti od njihovih penzija. Nedavno sam u crnoj hronici pročitao vest da je nesrećni penzioner nakon smrti "privremeno" sahranjen u zamrzivač kako bi "dete" moglo i dalje, nesmetano da prima ček od PIO fonda. Ekstreman primer kohabitacije, pardon, parazitizma, slažem se, ali je dobra ilustracija. 

            PS: Iz ličnog ugla, sa desetogodišnjim iskustvom samostalnosti i podstanarskog života želim da poručim nešto  svima koje "muči" ili "čeka" ovo pitanje.

DA, VREDELO JE.