O virtuelnom poverenju

Objavljeno 15/12,2008

             Otkako se pojavio tzv. web 2.0, čija je jedna od odlika i interakcija i generisanje sadržaja od strane samih korisnika a ne webmastera, imam utisak da je web postao jedno ljudskije i prijateljskije mesto. Ovaj stav je generalan i podložan je kritici, ipak je u pitanju samo utisak. Valjda je nas (korisnika) mnogo više nego što je to bio slučaj u bliskoj prošlosti, i prosta brojčana nadmoć  čini da imamo jednu drugačiju sliku. U skladu sa ovim razvijao se i naš virtuelni identitet, koji je u početku dobro poslužio kao paravan za raznorazne frustracije i komplekse. Jednom rečju, poligon za skrivanje. Setite se vremena kad je chat bio popularan, i evolucije ka blogu i socijalnim mrežama. Internet je sada možda više poligon za otvaranje, oslobađanje i ljudsko prepoznavanje. Po prirodi nisam baš sklon neosnovanom pozitivizmu, ali čini mi se da je čovečanstvo ponovo na pravom kursu. I puca niotkuda mogućnost veličanstvene odiseje čoveka, uprkos svim strahovima , pretnjama i problemima. Čudesno je kad otvoriš poneki blog i tamo nađeš prijatelja, bez imena, bez godina, koji je otvorio svoju stranicu i napunio je svojim nepretencioznim, običnim,  iskrenim ljudskim štivom. Ne nedostaju nekada ni komentari, ni živa reč, ni slika. Dovoljne su samo reči, i svet se menja.


Pre dve godine (13.12.2006) TIME magazin je zato izabrao Vas, blogere, za ličnost godine. Čini mi se s punim pravom. Živeli , opravdali ste poverenje!

 

YOU
                               

 


Komentari

  1. Dunja
    12/16,2008 | 02:26

    Slazem se sa tobom, primetio sam da su ljudi mnogo slobodniji i otvoreniji kada komuniciraju putem facbook-a nego inace. Chini mi se da je ljudima mnogo lakse da posalju friend request nego da potraze broj mobilnog sto je dobro jer su se u stvari ljudi opustili, promenio se samo medij.

  2. anam
    12/16,2008 | 06:51

    Kad bi mi se vratila pamet, i da je moguce, nikad ne bih sela za komp, nikad ne bih postala blogerka, nikad ne bih verovala sve sto mi pisu papirnati-virtuelni ljudi...
    ali... zarazena sam pricama, papirnati ljudi potiskuju ponekad realne, jer tako mi je lakse, samo jedan klik... i nema me...

  3. domacica
    12/16,2008 | 12:19

    u realnom svetu postoji izreka-čoveka ne poznaješ dok s njim ne pojedeš 5 kg soli.
    primenjeno na virtuelni, dok s nekim nekomuniciraš za isto toliko vremena, nećeš znati da li je slika koju ti pokazuje prava.
    a moje iskustvo govori, kao iu stvarnom svetu, i na netu ima svakakvih likova, samo treba probrati i naći ko ti odgovara.
    Prijatno!

Polje za unos komentara