Izgubljeno blago Serra Pelade
Serra Pelada je zlatni majdan sakriven duboko u amazonskim šumama Brazila. Otkriven je slučajno 1979.godine kada je lokalno dete na obali reke pronašlo grumen zlata od 6gr. Farmer Genesio da Silva se ponadao da na njegovom imanju može biti još zlata i unajmio geologa da istraži teren. Vest se brzo proširila, da Silva je zaista sedeo na najvećim zalihama zlata na svetu. Ono što je usledilo je haotična i intenzivna eksploatacija. Za kratko vreme se na desetine hiljda ljudi,vođenih zlatnom groznicom sjatilo na Serra Peladu.
Prvi rezultati su bili senzacionalni, ubrzo su nađeni grumenovi zlata rekordne težine i do 6,8 kg ( vrednosti današnjih 285.000 dolara). Ni nepristupačnost terena nije odložila niti osujetila najezdu tragača koji su osnovali divlje kolonije oko majdana. Prema brazilskim zakonima rudno bogatstvo ne može biti privatizovano, a svako ima pravo na traganje i eksploataciju, vlasnici zemlje imaju pravo tek na skromnu rentu za mineralno nalazište na svojim imanjima. Ubrzo su nastali brojni sporovi između vlasnika zemlje i kopača, pojavile su se lokalne bande koje su otimale kopačima zlato, lokalno stanovništvo je drastično podiglo cene vode,hrane i osnovnih potreba što je izazivalo revolt kopača . Procvetala je prostitucija, broj ubistava je postigao neverovatnu stopu 60 do 80 ubistava mesečno. Inače pasivan i miroljubiv kraj se gotovo preko noći pretvorio u divlji zapad.
Država koja je do tog trenutka bila zainteresovana samo za otkup zlata (po cenama 30% nižim u odnosu na tržišnu) se umešala kako bi sprečila anarhiju i zavela red. Serra Pelada je dospela pod vojnu upravu, uređena je minimalna renta kopačima, vlasnicima zemljišta, zabranjeno točenje alkohola i prostitucija, obezbeđena hrana i voda kopačima. U skladu sa nacionalnim motom Ordem e Progresso nastavljena je eksploatacija nalazišta. Jedini resurs i oruđe su bili kopači, koji su kopali i na leđima iznosili džakove zlata zajedno sa jalovinom iz otvorene jame koja iz dana u dan postajala sve dublja. Uprkos najprimitivnijem postupku eksploatacije, za svega sedam godina je u potpunosti iscrpljeno rudno nalazište i rudnik je 1986. godine konačno napušten. U procesu prečišćavanja zlata korišćena je živa u tako velikim količinama da se čitav region smatra teško zagađenim područjem. Visoko prisustve žive u ekosistemu je izazvalo pomor ribe i učestalo oboljevanje lokalnog stanovništva, a napušteni majdan se ispunio vodom i pretvorio u malo zagađeno jezero.
Zlatna groznica je odavno prošla, kopači su ostali praznih šaka,još uvek su u sporu sa državom za basnoslovne iznose novca koje im dražava duguje , a lokalno stanovništvo sa zagađenom životnom sredinom i sumornom ekonomskom perspektivom. Zlato je negde daleko, na sigurnom. Neko će reći da je u pitanju prokletstvo, neko će u ovoj priči uočiti paradoks, ali oni koji su otkrili neslućeno bogatstvo su na kraju postali skupa još siromašniji. Ako malo pažljivije razmotrimo ovaj razvoj događaja sa vremenske i prostorne distance postaje jasno da je u pitanju fundamentalna greška u poimanju vrednosti, i brkanju pojmova prihoda i kapitala. Tržišna ekonomija prirodne resurse koristi kao trenutni izvor prihoda umesto kao kapital u zalog budućim pokoljenjima i kao rezultat ovoga čitavu planetu trese resursna groznica identična onoj na Serra Peladi. Pravo bogatstvo nestaje i pretvara se u pustinju, zapanjujućom stopom , a svi su i dalje zauzeti kopanjem. Neki novi alhemičari će, verovatno, sanjati obrnuti proces kojim će svo to zlato ponovo pretvarati u hranljivo i obradivo blato.
