Blog: Promena ideja!

PETI MEHANIZAM

MANIPULACIJA FINANSIJAMA

 Današnji novac je  fiat money , vrsta nezamenjivog novca koji nastaje državnim dekretom, što znači da njegova vrednost zapravo proističe isključivo iz odluke države. Drugim rečima, ništa drugo ne podržava vrednost novca do znoja radnika koji razmenjuju svoj rad za novac. Nekada davno postojao je zlatni standard, koji je bio osnova za vrednost novca, iako je i ovo bio proizvoljan način određivanja vrednosti novca jer je izvor vrednosti  prosto  bio prenet na jednu sirovinu, zlato. A vrednost svake sirovine zavisi od njene dostupnosti i  podleže uticaju ponude i tražnje, što je čini nestabilnom i u stalnoj fluktuaciji. 

Takozvana  jednačina ponude i tražnje se direktno preslikava na vrednost novca, pa vrednost novca u fiat sistemu zavisi od količine novca u opticaju u jednoj ekonomiji. Isto kao i sa prirodnim resursima, što je više novca u opticaju njegova vrednost je manja i obrnuto. Uopšteno govoreći ovo proizvodi fenomen inflacije i deflacije u ekonomiji. Jednostavno, ako je svež novac upumpan u sistem bez obzira za trenutnu tražnju za robama i uslugama, cene će proporcionalno porasti jer se vrednost valute smanjuje. To je inflatorni udar. Ipak, ako je novac brzo stavljen u funkciju proizvodnje dobara za kojima postoji potražnja na tržištu, to će ublažiti inflatorni udar. Primer, ako na tržištu postoji jaka tražnja za novim stanovima, i vlada upumpa milijardu novih dolara u privredu i sav taj novac bude potrošen na izgradnju novih stanova, koji će odmah po izgradnji biti prodati, inflatorni udar je minimalan.

 Povećanje novca u opticaju se naziva monetarna ekspanzija, dok je kontrakcija proces smanjenja novca u opticaju. Putem mehanizma ekspanzije i kontrakcije  stvara se konjukturni trend, ciklus ekspanzije i kontrakcije, biznis ciklus. Uopšteno, period ekspanzije je vezan za takozvanim ekonomskim rastom, jer više novca u funkciji znači i više radnih mesta.  Period kontrakcije je sušni period u ekonomiji koji vodi u recesiju, negativan ekonomski rast, jer malo novca u privredi dovodi do povećanja nezaposlenosti.

 Pojam ekonomski rast definsan je kao rast količine dobara i usluga proizvedenih tokom vremena. Bruto domaći prozivod (BDP)  je sistem merenja koji upoređuje prihode i produktivnost u ekonomiji određeni vremenski period, i mera je takozvanog ekonomskog rasta.

 Pre nego što nastavimo, važno je da istaknemo da je čitav koncept  ekonomskog rasta, u klasičnoj interpretaciji, nonsens u pogledu istinskog razvoja čovečanstva. Nema istinskog ekonomskog rasta po sebi, jer čitav mehanizam zavisi od likvidnosti u privredi. Ako falsifikujemo 100 miliona dolara i pozajmimo ih nekome da započne biznis, on kupi zemljište i zgrade, angažuje radnu snagu i pokrene proizvodnju nečega što ima prođu na tržištu, to je po svemu sudeći rast ekonomije. Imamo investiciju, porast zaposlenosti i potrošački ciklus.  Zamislimo, da se nekim slučajem ustanovi da je taj novac falsifikovan i to zaustavi čitav posao. Novac nestaje iz privrede, dolazi do kontrakcije novca u opticaju, imovina se pleni, radnici ostaju bez posla, proizvodnja je zaustavljena. To je po definiciji put u recesiju.

 Po svemu sudeći vreme je da se zapitamo šta je pravi, istinski rast. U čemu je poenta, ako  od količine novca u opticaju zavise radna mesta i proizvodnja­? Da bismo ovu problematiku bolje razumeli, pozabavićemo se time kako država i centralna banka stvaraju i kontrolišu novac. U ovom primeru će to biti Sjedinjenje Američke Države i centralna banka The Federal Reserve.

 Već smo ustanovili da su ciklusi ekpanzije i kontrakcije u vezi sa upumpavanjem i povlačenjem novca iz sistema. Ovaj mehanizam je uglavnom kontrolisan od centralne banke putem referentne kamatne stope. Kamata je cena pozajmljivanja novca izražena procentualno na iznos pozajmice.  Budući da je sav novac u američkoj ekonomiji ( kao i gotovo svih privreda u svetu) nastao iz duga kroz zajmove, brzina kojom novac nastaje zavisi od toga koliko je pojedinac spreman da plati da bi dobio kredit. Komercijalne banke svoje kamatne stope formiraju na osnovu referentne stope centralne banke. U Americi najniža kamatna stopa je osnovna kamata koju banke obračunavaju svojim najbonitetnijim klijentima i koja je jednaka referentnoj kamatnoj stopi centralne banke.

 Nije cilj ovog priručnika da razjašnjava naizgled kompleksnu bankarsku terminologiju i žargon, važno je da se shvati da centralne banke imaju moć da utiču na kamate svih banaka u sistemu. To im omogućava da kontrolišu količinu novca koji se pozajmljuje i samim tim iznos novca u opticaju.

 Kada centralna banka snizi kamatnu stopu, i krediti svih banaka postanu povoljniji i obrnuto. Niske kamate vode u ekspanziju novca u opticaju i ubrzava ekonomski rast, dok visoke kamate vode u kontrakciju i usporavaju ekonomski rast.  To je biznis ciklus, i centralna banka, kroz manipulaciju referentnom kamatnom stopom, ima moć da proizvoljno  reguliše  iznos novca u opticaju do određenih granica.

 Zašto ovo centralna banka radi?

 Da bismo razumeli ovo važno je da zapamtimo,

1.      Sav novac je nastao iz duga

2.      Porast novca u sistemu vodi u inflaciju

 Ako bi se novac nesmetano širio u sistemu, samo je pitanje vremena kada će doći do zasićenja i višak likvidnosti bi ugušio ekonomski rast. Ovo bi imalo za posledicu inflaciju, devalvaciju valute, porast cena. Isto tako, neplaćeni dug je direktno  proporcionalan novčanim zalihama, i što je veći ekonomski rast veći je nivo zaduženosti. Ovo proizvodi neizbežnu sistemsku krizu jer novac koji je potreban da bi se platila obračunata kamata na zajmove jednostavno ne postoji. Jednom kada dug poraste više nego što osoba ili kompanija mogu priuštiti, pojavljuju se mane, novi zajmovi se usporavaju ili u potpunosti zaustavljaju i dolazi do kontrakcije novca. Ovaj scenario u kom dug nadjačava  i anulira ekpanziju možemo jednostavno nazvati finansijskim kolapsom.

Pre nego što nastavimo, posvetićemo se  dugu, kao efikasnom sredstvu socijalne kontrolne. U monetarnom sistemu, čitava struktura se oslanja na ljudsko učešće. Struktura je hijerarhijska, tako da manjina na vrhu uvek  izvlači veću korist od većine na dnu piramide. Strah od gubitka posla i ekonomska prinuda za poslom idu na ruku onima na vrhu. Osoba kojoj je potreban posao, će pre pristati na nižu zaradu, i teško da će praviti probleme.

 Jedan od najsigurnijih načina da naterate nekoga da radi i podrži subordinaciju jeste da tu osobu zadužite. Osoba pritisnuta dugom je mnogo pokornija sistemu, od osobe koja ne duguje. O ovom mehanizmu  dužničkog ropstva se malo govori,  i malo ko o njemu i razmišlja. Svaki dolar koji postoji je teoretski mora biti vraćen bankarskom sistemu i da bi bio vraćen mora biti zarađen od strane dužnika, kroz formu plate ili profita, odakle nastaje moderno ropstvo.

 Problem dodatno komplikuje činjenica da je neplaćen dug uvek veći od stvarnog novca u opticaju ( zahvaljujući zaračunatoj kamati),  čineći samu ideju razduženja uzaludnom. Uvek će biti još dugova za vraćanje, obezbeđujući tako ropstvo širokih masa.

 U sledećem poglavlju nastavićemo sa analizom finansijskog sistema i finansijskom politikom kako bi dokazali da je u suštini samog sistema propast i bankrot, i to na više načina.