Blog: Promena ideja!

POGLAVLJE DRUGO- KONAČNI BANKROT

 S one strane neodgovornosti

 David Walker, bivši generalni nadzornik u SAD, upozorio je pred izbore 2004.god da ako se ne sprovede suštinska reforma u Americi, da do 2009. godine poreski obveznici više neće biti u mogućnosti da plate kamatu na nacionalni dug. Studija naručena od strane državne blagajne iz 2001. god. zaključuje da ako dug nastavi da raste istim tempom do 2013. porezi će morati da porastu za čitavih 65%.

Ako Amerika ne može da plati kamatu na sopstveni dug, to je onda poslednji stadijum ekonomskog kolapsa i školski primer bankrota. Sistemska kriza će se proširiti svetom, imajući u vidu veoma kompleksnu povezanost finansijskih i trgovačkih sistema.

Kako dolazi do ovoga? Zašto je američki nacionalni dug u januaru 2009.  12.250.000.000.000 dolara? Od 203 države na svetu, samo 4 nemaju spoljni dug. Zajednički spoljni dug svih država iznosi oko 52 triliona dolara i ne uključuje unutrašnji dug svake od ovih država.

Čitav svet je bankrotirao. Kako? Kako svet kao takav može sebi dugovati novac? Tako što je sve to jedna očigledna besmislica. Tako što novac u suštini ne postoji. Postoje samo planetarni resursi, ljudski rad i oštroumnost. Monetarni sistem je jedna obična igrarija.. zastarela a pritom i u disfunkciji.  Oni koji imaju moć menjaju pravila igre po sopstvenom nahođenju, pravila u skladu sa suparničkim i izopačenim shvatanjima.

Recimo, da imate milion dolara, verovatno bi ih deponovali sa 5% kamate godišnje i zaradili biste čitavih 50.000$. Stvorili biste novac od novca, papir od papira... ništa više, bez invencije, bez doprinosa društvu, bez ičega.

Ako ste, pak, iz niže srednje ili srednje klase, i imate veoma ograničene fondove, imate opciju da podignete kredit, ili kreditnu karticu, na koji plaćate kredit banci, koju ona  u teoriji koristi da isplati prinos onima koji imaju ušteđevinu. Ova uvredljiva jedančina ne služi samo da bogate učini bogatijim, a siromašne siromašnijim, već je lukavo osmišljena da održi klasnu podeljenost društva na duge staze.  Niža klasa će uvek grcati pod teretom duga, dok će bogati uvek imati mogućnost da dodatno zarade, bez imalo truda.

Postoje i druge igre u sistemu koje se uspešno igraju decenijama, a sada se pretvaraju u neizbežnu matematičku katastrofu, koju je valjalo predvideti pre sto godina.

 Ciklus rasta i opadanja ( Biznis ciklus)

 Površne definicije biznis ciklus karakterišu kao konjukturne fluktuacije ekonomske aktivnosti , sačinjene od recesije, oporavka, rasta i opadanja. Uzroci ove fluktuacije se ne pominju. Postoje različite teorije o uzrocima, ali se čini da većina ekonomista tu želi nešto da prećuti, a to je efekat slona u staklarskoj radnji koji ekspanzija i povlačenje novca pravi na čitavu privredu.

 Kada se svež novac pusti u privredu, to je najčešće sa određenim ciljem. Često je to pokretanje biznisa, kupovina nekretnina, investiranje u tržište akcija itd. Ovakva primena novca proizvodi efekat privrednog rasta. Kreditna ekspanzija ( bilo u formi biznis ili privatnih kredita) je skrivena sila privrednog rasta. Ako uporedimo trendove ekonomskog rasta i kreditne ekspanzije u Americi, uočićemo jasnu korelaciju.

 Nažalost, novac nemože  večito biti pumpan u privredu, jer će dug i inflatorni pritisci, izazvani ekspanzijom, poništiti iluziju ekonomskog rasta.  Ovo zahvaljujući činjenici da taj sveži novac mora da posluži za pokrivanje neplaćenih kamata, duga ( jer novca za to u sistemu i nema dovoljno, nije tako dizajniran).

 Kada je već pokrenut ekonomski rast upumpavanjem novca država ima sledeći izbor,

·         Da nastavi ekspanziju novca, snižavajući kamatnu stopu, ili seleći velike sume novca u određeni sektor ( pr. Bank bailout iz 2008. god.)

·         Ili da se prepusti recesiji, podigne kamatne stopu, i pusti da se privreda konsoliduje i vrati u zamišljenu ravnotežu, tj. pripremi za novi "rast"

 U dosadašnjoj istoriji, država je posezala i za jednim i drugim rešenjem, često olakšavajući recesiju pospešivanjem likvidnosti. Razlog je jednostavan, politički je nepopularno  imati siromašne i nezaposlene građane, što može da izazove prezir prema vladajućoj klasi, pa čak i revoluciju.  Otuda, uputno je umiriti javnost lažnom sigurnošću u cilju da se sakrije dolazeća istina o suštinskoj trulosti i nefunkcionalnosti piramidalne šeme poznatije kao monetarni sistem.

 Jedini rezultat olakšavanja kontrakcije je to što odlaže neizbežno ( a to američka vlada radi poslednjih 70 godina pumpajući još novca u sistem) a to je sudnji dan koji dolazi... velika kontrakcija.... i vrlo je moguće da se ona već dešava u vreme kada ovo pišemo.

 Slika 1, ispod nam pokazuje zamišljen biznis ciklus, koji varira oko konstante, sa vrhovima i ambisima.

 Ako uzmemo u obzir da je novac uvek starteški upumpavan u sistem kad se pojave simptomi kontrakcije osa nije idealna, ravna  već raste. Slika 2, dole , nam pokazuje tendenciju u poslednjih 70 godina i šta će uslediti kad se velika kontrakcija pojavi i promeni kurs.

 Od marta 2006, američka vlada je prestala da objavljuje M3 izveštaj, što je ukupan iznos novca u ekonomiji u svim formama. Zbog čega? Zato što ne žele da iko shvati koliko je novca upumpano u sistem. Slika 3(dole) pokazuje M3 izveštaj do momenta kad su prestali da ga objavljuju.

 Bez obzira što su prestali da objavljuju izveštaj, nezavisni ekonomisti su imali mogućnosti da prate nezavisne pokazatelje i uočili da je M3 porastao sa 10 triliona 2006. god.  na 14.5 triliona 2008.god, to je  uvećanje blizu 50%  za samo tri godine ( slika 4)

  Koliko još može ovako? Po ovoj stopi do 2015. god ukupan novac će dostići 30 triliona dolara. Ipak, prosto pumpanje novca ne može večito da inicira ekonomski rast. Ovo je kritičan momenat. Uzmimo za primer porast zaposlenosti kao indikator ekonomskog rasta. Slika 5, prikazuje stopu nezaposlenosti u Americi,

 Dok zvanična statistika beleži stopu  nezaposlenosti od  7% tokom 2008. god., podrobnija istraživanja otkrivaju da je stvarna stopa gotovo 18%.  Ovim problemom ćemo se još pozabaviti u sledećem delu, za sada je dovoljno da se razume da tekuće pumpanje novca ne pravi željeni efekat na ekonomska kretanja, i da nikakav intervencionizam neće olakšati krizu ovog  puta.

 Upravo sada ( 2009. god) dešava se deflacija i inflacija istovremeno, sa preovlađujućim efektom kontrakcije. Novac nestaje mnogo većom brzinom od one kojom pristiže. Obzirom da je ova neminovnost sistemska, povod za ova događaj , samo naizgled, su spekulativni poslovi na tržištu nekretnina. Ovo je izazvalo krah investicionih banaka, a zatim i komercijalnih banaka, potom i kompanija kojima su potrebni novi krediti, na samom kraju to će izazvati masovan gubitak poslova. Ova sistemska kriza je globalna, obzirom da nadnacionalnu prirodu kapitala i finansijskog tržišta, pa nije čudo što zemlje zapada osećaju slične simptome kao Amerika.  Bitno je razumeti da neobezbeđeni stambeni krediti nisu pravi krivci za ovu krizu. Ovaj bankrot bi se desio na jedan ili drugi način, jer je u samoj prirodi ekonomskog sistema.  Ipak,  neverovatna neodgovornost onih koji upravljaju ovim dotrajalim sistemom, samo pojačava i ubrzava žestinu kolapsa koji je u toku, čineći da   perspektive još mračnijim u nastojanju da ga održe.

 Veliki preokret

 Sve što je do sada opisano je od velike važnosti u smislu razumevanja gde smo, kuda idemo u ovakvim ekonomskim odnosima. I to se ne odnosi samo na amerikance već na čitav svet koji je usvojio u osnovi isti ekonomski model.

 Ovakvi predlozi počivaju na logičnim i dobronamernim stavovima, ali ne prepoznaju nezaustavljiv fenomen koji ubrzano napreduje s početka 20. veka kada je žestoko pogodio radništvo, a to je,

  Zamena ljudskog rada mašinama

U osnovi samog sistema je zarada za život. Naš čitav ekonomski sistem počiva na iznajmljivanju ljudskog rada na otvorenom tržištu. Ako ljudi nemaju opciju da zarade za život, onda je i monetarnom sistemu kraj. Niko ne može da kupi robu ako ne zarađuje novac. Kompanije nemaju svrhu da proizvode, ako kupci nemaju kupovnu moć. Ovo je do sada ubedljivo najveći problem koga smo se dotakli.

 Kao što John Maynard Keynes, u Generalnoj teoriji nezaposlenosti, kamate i novca  s prezirom zaključuje,

 " Mi smo pogođeni novom bolešću za koju neki još nisu ni čuli, ali za koju će itekako saznati u narednom periodu, to je tehnološka nezaposlenost. To znači nezaposlenost izazvana otkrićem ekonomičnijih sredstava proizvodnje od radne snage. "

 Dok političari, biznismeni i sindikalne vođe vode raspravu ko je odgovoran za rastuću nezaposlenost u svetu,  kao kompanije koje vrše izmeštanje proizvodnje u zemlje sa jeftinijom radnom snagom,  pravi uzrok promiče neopažen od strane javnosti , a to je tehnološka nezaposlenost.

 Rečima nobelovca-ekonomiste Vasilija Leontijev-a.

 "Uloga ljudskog rada kao najbitnijeg faktora proizvodnje je na putu da nestane na isti način na koji su nestali konji iz poljoprivredne proizvodnje uvođenjem traktora."

 Od nastanka tržišne ekonomije se radilo na smanjenju troškova proizvodnje ( uključujući i trošak ljudskog rada) kako bi se povećao profit, i zamena ljudskog rada mašinama je prirodan razvoj industrije. Na kraju krajeva , mašina ne mora da pravi pauzu, ne zahteva zdravstveno osiguranje niti bonuse, kao što ne pripada ni jednom od sindikata.

 Dovoljno je videti statistiku zaposlenosti po sektorima kroz istoriju u američkoj ekonomiji da se uoči jasan trend automatizacije procesa rada. U poljoprivrednom sektoru, skoro sve tradicionalne ljudske poslove obavljaju mašine. 1949. 6% prinosa  pamuka se skupljalo  mašinski, a od 1972. god  skupljanje pamuka je isključivo mašinski posao. Kada je automatizacija zahvatila američke fabrike  tokom pedesetih prošlog veka,  tokom jedne decenije prko 1.6 miliona radnika je zauvek  izgubilo svoja zanimanja.  1860. godine 60% stanovništva Amerike se bavilo poljoprivredom, dok se danas svega 3% stanovištva bavi poljoprivredom. 1950. godine 33% stanovištva je radilo u fabričkim postrojenjima, 2002. god. to učešće je palo na svega 10%. Američka industrija čelika je povećala proizvodnju do 1982. do 2002. sa 75 na 120 miliona tona čelika, i pritom smanjila broj zaposlenih sa 289.000 na 74.000 radnika. Tokom 2003. Alliance Capital je uradio studiju 20 najrazvijenijih privreda u svetu, u periodu od 1995-2002, i ustanovio da je u tom periodu 31 milion radnih mesta u industriji izgubljeno, a pritom proizvodnja proizvodnja porasla za čitavih 30%. Ovaj snažni trend povećanja produktivnosti i profita uz istovremeno smanjenje broja zaposlenih, je novi fenomen koji ne pokazuje znake usporavanja.

 Pitanje je ....gde su ti poslovi nestali?  U sektor usluga. Procenat zaposlenih u sektoru usluga je od 1950 do 2002 god. porastao sa 52% na 82%.  Unazad pedeset godina uslužni sektor apsorbuje gubitke radnih mesta u poljoprivredi i industriji.

 Nažalost, ovaj trend se usporava kako kompjuterizacija napreduje. Od 1983-1993. banke su smanjile broj blagajnika za čitavih 37%, jer u 2000. godini  90% klijenata banke koristi bankomate.  Zaposleni na telefonskim centralama su potpuno zamenjeni automatskim sistemima za prijem poziva, kasiri su zamenjeni kompjuterizovanim uslužnim mašinama itd. McDonalds, na primer , odavno planira potpunu automatizaciju svojih restorana, kako u procesu obrade namirnica tako i na polju usluge. Jedan od razloga što to još uvek ne čine jeste želja da sačuvaju dobre odnose sa javnošću, svesni koliko radnih mesta bi takvom promenom bilo ukinuto.

 Ne postoji oblast uslužnog sektora koji nije pogođen automatizacijom i kompjuterizacijom. To je proces koji se odvija pred našim očima i samo je pitanje vremena kreativne aplikacije savremene tehnologije.

 Ekonomista Stephen Roach upozorava,

 " Sektor usluga u Americi je definitivno izgubio ulogu motora zapošljavanja."

 Obzirom na ovakav trend u uslužnom sektoru, postavlja se pitanje koji je to novi sektor koji može da uposli sve ljude koji ostaju bez posla?  Ne postoji, bar ne još uvek.  IT sektor se širi i otvara nova radna mesta, ali je kapacitet IT industrije ekstremno ograničen da kompenzuje masovan gubitak radnih mesta koji je na pomolu.  I dok se ekonomisti bore da razreše ovaj problem nezaustavljivog rasta nezaposlenosti, putem državnih donacija, i modernih ideja kao što je negativan porez na prihod, mnogi odbijaju da shvate šta je zapravo potrebno uraditi da bi se izbegao totalni haos na zemlji. Rešenje nije u saniranju nastalih problema, već u napuštanju sistema u celosti... jer  robno novčana razmena, i kapitalizam kao takav, su sada potpuno zaostali i nekorisni pred nastalom svešću o tehnološkoj kreativnosti.

Kompletan tekst u izvornom obliku