Unutrašnja revolucija - Slika prošlosti
Objavljeno 16/08,2009
Da bi se slika obrisala, prvo moramo pronaći kako ona ulazi u biće, i da vidimo da, ako ne odgovorimo adekvatno na izazov, on neizbežno stvara sliku. Ako me nazovete budalom, odmah postajete moj neprijatelj ili vas prestajem voleti. Kada me nazovete budalom, moram intezivno biti svestan trenutka, bez izbora, bez osuđivanja, moram prosto slušati ono o čemu govorite. Ako nema emocionalnog odgovora, tada ćete videti da se ne oblikuje nikakava slika. Tako čovek mora biti svestan svoje reakcije i ne dati joj vremena da pusti koren, jer onoga trena kad pusti koren oblikovala je sliku. Dakle, da li ste u stanju da to učinite? Da biste to učinili, potrebna vam je pažnja, ne tek sanjivo lutanje kroz život, pažnja u trenutku izazova, svim vašim bićem, slušanje srcem i umom, tako da možete jasno videti šta je rečeno, bila to uvreda ili laskanje ili pak mišljenje o vama. Tada ćete videti da se slika uopšte ne javlja. Slika je uvek o onome što se dogodilo u prošlosti. Ako je slika prijatna, čuvamo je. Ako je bolna, potiskujemo je i želimo da se nje oslobodimo. Tako želja ulazi u biće, jednu stvar želimo zadržati, drugu odbaciti, a želja proizvodi sukob. Ako ste svesni svega toga, posvećujući tome pažnju bez ikakvog izbora, prosto promatrajući, tada možete otkriti za sebe, jer ne živite prema nekom psihologu, veroučitelju ili lekaru. Da biste pronašli istinu, morate biti potpuno slobodni od svega toga, morate stajati sami.
A stajati sam znači, okrenuti leđa društvu.
Ako ste pažljivo posmatrali, videli ste da je deo vašeg mozga, koji je evoluirao hiljadama godina,prošlost, koja je iskustvo, sećanje. U toj prošlosti postoji sigurnost.
Nadam se da sve to gledate u sebi.
Prošlost uvek odgovara neposredno, a odložiti odgovor prošlosti kada se susretnete sa izazovom, tako da postoji vremenski razmak između izazova i odgovora, znači obrisati sliku. Ako se to ne dogodi, uvek ćemo ostati u prošlosti.
Mi jesmo prošlost, a u prošlosti nema slobode.
Dakle to je naš život, neprekidna bitka, prošlost modifikovana sadašnjošću koja prelazi u budućnost- što je opet kretanje prošlosti, mada modifikovano. Sve dok to kretanje postoji, čovek nikada ne može biti slobodan, uvek mora biti u sukobu, u patnji, u zbrci, u bedi.
Može li odgovor prošlosti biti odložen, tako da ne bude neposrednog oblikovanja slike?
Mi moramo videti život kakav jeste, tu beskrajnu zbrku i bedu i bežanje od nje u neko religiozno praznoverje ili u glorifikovanje države, nacije, ili u različite oblike zabave. Moramo videti kako čovek beži u neuroze, koja nudi izuzetan osećaj sigurnosti.
Čovek koji veruje je neurotičan, čovek koji obožava sliku je neurotičan.
To su neuroze u kojima ima mnogo sigurnosti, a to ne donosi korenitu promenu u čoveku. Da biste to izveli, morate promatrati bezizborno, bez iskrivljavanja željom, užitkom, strahom- morate prosto pogledati istini u oči i ne bežati. I nemojte imenovati to što vidite, prosto posmatrajte.
Tada ćete imati strast, energiju da posmatrate, a u tom posmatranju zbiva se ogromna promena.
Ako ste pažljivo posmatrali, videli ste da je deo vašeg mozga, koji je evoluirao hiljadama godina,prošlost, koja je iskustvo, sećanje. U toj prošlosti postoji sigurnost.
Nadam se da sve to gledate u sebi.
Prošlost uvek odgovara neposredno, a odložiti odgovor prošlosti kada se susretnete sa izazovom, tako da postoji vremenski razmak između izazova i odgovora, znači obrisati sliku. Ako se to ne dogodi, uvek ćemo ostati u prošlosti.
Mi jesmo prošlost, a u prošlosti nema slobode.
Dakle to je naš život, neprekidna bitka, prošlost modifikovana sadašnjošću koja prelazi u budućnost- što je opet kretanje prošlosti, mada modifikovano. Sve dok to kretanje postoji, čovek nikada ne može biti slobodan, uvek mora biti u sukobu, u patnji, u zbrci, u bedi.
Može li odgovor prošlosti biti odložen, tako da ne bude neposrednog oblikovanja slike?
Mi moramo videti život kakav jeste, tu beskrajnu zbrku i bedu i bežanje od nje u neko religiozno praznoverje ili u glorifikovanje države, nacije, ili u različite oblike zabave. Moramo videti kako čovek beži u neuroze, koja nudi izuzetan osećaj sigurnosti.
Čovek koji veruje je neurotičan, čovek koji obožava sliku je neurotičan.
To su neuroze u kojima ima mnogo sigurnosti, a to ne donosi korenitu promenu u čoveku. Da biste to izveli, morate promatrati bezizborno, bez iskrivljavanja željom, užitkom, strahom- morate prosto pogledati istini u oči i ne bežati. I nemojte imenovati to što vidite, prosto posmatrajte. Tada ćete imati strast, energiju da posmatrate, a u tom posmatranju zbiva se ogromna promena.
Nastaviće se... (odlomci Unutrašnja revolucija -Jiddu Krishnamurti početak)
