Blog: Promena ideja!

      Warren Bennis je promenio moj život. Upoznao sam tokom studija na Sloan School of Managment na MIT-u u Bostonu. Bila je 1966.godina. On je bio profesor, ali već poznat po svojim studijama grupa i liderstva u promenama.Tada sam bio fasciniran njegovim idejama, jednako kao i danas. Warren Bennis me je ubedio da je pravi izazov u budućnosti našeg društva ukrotiti talente i veštine svakog  pojedinca u korist čitave zajednice. To je postalo žarište mog života i rada.

Warren to zove izazovom liderstva i dobar deo svog života posvećuje studiji lidera svake vrste. Bio je savetnik četiri predsednika USA, uključujući Kennedy-a i Reagan-a, napisao je više od trideset knjiga na tu temu, držao predavanja i savetovanja po čitavom svetu. Takođe je, što i nije uobičajeno, i praktikovao to što je propovedao. U 42-oj godini napušta sigurnu poziciju profesora na MIT-u da bi postao izvršni potpresednik Državnog Univerziteta New York-a u Buffalo-u. Nakon toga je sedam godina proveo kao predsednik Univerziteta Sinsinatija.

Nije to bilo neko previše ugodno iskustvo - govorio je - ali ga ne bih menjao nizašta na svetu. Postajući lider, naučio sam mnogo, o liderstvu i samom sebi.  Warren je zaista retkost na listi gurua jer je svoje teorije stavio na probu u pravim organizacijama i to se pokazalo. Pokazalo se u njegovom razumevanju složenosti liderstva, u čovekoljublju, u saosećanju ljudskih slabosti, u bezgraničnoj radoznalosti.

On rado citira Britanskog filozofa, Isaiah Berlin-a, koji je razlikovao ježa, koji zna jednu veliku stvar, od  lisice koja zna mnogo malih stvari. Warren je sebe u tom smislu video kao lisicu, sa smrtnim divljenjem prema ježevima ovog sveta. Kao rezultat on stvara knjige i predavanja iz iskustva najrazličitijih ljudi. Bejzbol trener može jednako da doprinese razumevanju liderstva, kao Jack Welch, legendarni šef General Electric-a. Na njegovim stranicama se guraju citati Sofokla, stihovi W.B. Yeats-a, kao i pregršt mudrosti hokejaške zvezde Wayn Gretzky-a. To njegove knjige čini zabavnim za čitanje, dok se u predavanjima prosto uživa.

Njegov prvenac o liderstvu je njegova knjiga Lideri, koju je napisao zajdno sa kolegom Burt Nanus-om 1985.godine. Za potrebe ove knjige on je intervjuisao 90 lidera širom Amerike. Njih 60 su bili biznis lideri, dok su ostali bili lideri neprofitnog sektora razičitih vrsta. Okupio je interesantne ličnosti od astronauta Neil Armstrong-a do plesača na žici, Karla Wallende. Warrren je pokušao da pronađe zajedničke crte ovih uspešnih ličnosti, ali je u startu pronašao mnogo više razlika. Bilo je tu nekih stvorenih za uspeh i nekih koji to nisu, pravo govoreći, artikulisani lideri i neartikulisani, lakonski lideri, John Wayne tipovi i potpuno suprotni njemu. Tu je bilo svega nekolicina očigledno harizmatičnih ličnosti. Smatrao sam da je to dobra vest za sve nas.

Warren je započeo analizu lidera, definišući razliku između lidera i menadžera. Lideri su, kaže on, ljudi koji rade pravu stvar, dok su menadžeri ljudi koji rade stvari na pravi  način. Obe uloge su ključne, ali duboko različite. Kao i mnogi od nas, zapazio je da puno ljudi s vrha kako izvanredno dobro rade pogrešne stvari. Amerika je, po njemu, bila previše upravljana i nedovoljno vođena.

Njegovo istraživanje se više bazira na utiscima nego na statistici. Svojim liderima on nije davao upitnike, niti je od njih tražio da popunjavaju kockice, već samo da sede i razgovaraju sa njim, obično četiri do pet sati, a nekada i danima. Govorio je da ga to podseća na traženje nafte, morate bušiti ovde-onde, nadajući se da će nafta negde izbiti.  U procesu je došao do intrigantnih zapažanja, kao činjenica da su svih 60 biznis lidera bili u svom prvom braku, i da su podjednako oduševljeni brakom kao  institucijom. Ali pravo zadovoljstvo ovog vida istraživanja što rezultira velikim brojem priča, koje nose često veći značaj od analize koju autor izvede od njih.

Ohrabrujuće je saznanje da ne postoje jedan jedini ispravni način liderstva, već da svi mi moramo pronaći sebi svojstven stil. Ipak Warren je izvukao neke bitne opšte osobine i sposobnosti. Nazvao ih je:

·                     menadžment pažnje

·                     menadžment značenja

·                     menadžment poverenja

·                     menadžment sebe

Učinilio mi se intrigantnim to što je Warren koristio pojam menadžera da bi opisao osobine lidera, pogotovu nakon  njegove izvrsne distinkcije među njima. Ali on na taj način zapravo sugeriše da je liderstvo veština koja se može razviti ukoliko uložimo dovoljno truda. Lideri se, drugim rečima, rađaju ali i stvaraju.

No, vratimo se nabrojanim sposobnostima lidera, koje čini se traže dodatno objašnjenje.

Pod menadžmentom pažnje, on misli na potrebu da postoji duboki uzrok ili vizija koja će usmeriti um i energiju svih koji učestvuju. Lider mora imati san, zapravu, i odlučnost da živi svoje snove. Warren se priseća jedne situacije sa svojih predavanja, dok je vršio funkciju predsednika Univerziteta Sinsinatija. Smatrao je da dijalog ide bolje nego obično, sve dok nije upitan "Warrene da li ti uživaš na svojoj funkciji?" Warren je napravio pauzu, pa odgovorio - Ne znam!. " Kasnije sam shvatio da sam želeo da budem predsednik, ali ne želim da predsedavam, da radim kao predsednik." On jednostavno nije živeo svoj san.Ovo je lep primer njegove sposobnosti da iz sopstvenog iskustva osvelti svoje teorije.

Pod menadžmentom značenja Bennis podrazumeva sposobnost prenošenja sna drugima, na način da oni takođe otkriju smisao.

Menadžment poverenja znači da lider mora biti dosledan i iskren u svemu što radi ili govori, dok menadžment sebe znači da je jednako svestan svojih slabih i jakih strana.

Lider takođe mora biti dovoljno jak da prihvati kritiku kada je ona valjana, znati kada menjati a kada ostajati na kursu uprkos svemu. Warren nam pripoveda kako je jednom prilikom upitao Harolda Williamsa, tada predsednika Getty Fondacije, da navede iskustvo koje ga je uobličilo kao lidera. Williams je odgovorio kako je jednom prilikom bio preskočen u izboru predsednika Norton Simon, velike korporacije. To ga je razbesnelo i potpuno je odbijao obrazloženja, koja je smatrao idiotskim. Nakon toga prijatelj mu je priznao da su neki razlozi ipak na mestu i da mu je potrebna neka promena. Prihvatio je savet, promenio se i nakon godinu dana postao predsednik Getty-a.

  Knjiga Lideri, ustoličila je Bennisov autoritet u ovoj oblasti. Napisana je vrlo prijemčivim jezikom i pojavila se u pravo vreme, sredinom osamdesetih kada je Amerika bila zabrinuta za konkurentnost svoje privrede u poređenju sa rastućim azijskim tigrom. Tokom devedesetih on se posvetio upravo izučavanju lidera iz tog regiona, odakle proističe zaključak da biti lider jeste zapravo sposobnost da se kreira okruženje koje će generisati intelektualni kapital. Voditi i upravljati kreativnim ljudima je kao maziti mačku, jer to su nezavisne duše, svojevrsni umetnici, njih vređa i najmanja količina autoriteta koja je neophodna da bi se zajednički proizvelo bilo šta. Da bi istražio šta ova vrsta liderstva povlači za sobom, on se vratio na trag, istražujući ovoga puta velike grupe, sadašnjosti i budućnosti. Knjigu koja je nastala nazvao je Geniji organizacije. Otišao je u Manhattan Project, grupu koja je uspela da sastavi prvu atomsku bombu, zatim je otišao u Xerox Palo Alto Research Center  da upozna kompjuterske revolucionare, zatim u studije Walt Disney-a, u Apple Mackintosh tim i druge poznate grupe. Svaka od ovih grupa je neobična na svoj način, zaključio je, ali još jednom je uspeo da izvuče i neke zajedničke principe. Svi su imali zajednički san, i bili spremni da zakopaju vlastiti ego zarad ostvarenja sna. Njihovi članovi su obično mladi, koji sebe vide kao gubitnike u šansi da uspeju i spremni su da ulože mnogo vremena  u spartanskim uslovima da bi ostvarili svoj san. Njima je potrebna zaštita  od glavešina koji vode organizaciju, a koji ih najčešće doživljavaju kao opasne buntovnike. Jedna od uloga lidera je da im pruži tu zaštitu.

Lider ima i brojne druge uloge. Lider mora konstantno da podseća ljude koliko je njihov posao značajan. Vi menjate svet! - govorio je Steve Jobs zaposlenima u Apple Macintosh Computers-u pre nego što to zaista jesu uradili. Lider mora da stvori atmosferu poverenja u kojoj ljudi mogu da otvoreno da se nečim ne slože, da raspravljaju ali da nastave da rade zajedno. To mora biti kultura gde su radoznalost, istraživanje i preuzimanje rizika ohrabreni, a ne kažnjeni - to je odgovornost lidera. Na kraju možda najvažnije, lideri daju nadu, bez nade nije nimalo lako prebroditi situacije kada ništa ne ide kako treba, što se povremeno neizbežno dešava.

Nakon studija uspešnih grupa i promišljanja načina rada novih organizacija, počeo je da oseća krivicu zbog prenaglašene  uloge lidera u biznisu. Liderstvo sve više postaje zajednički zadatak, tako da su u njegovom fokusu sada pre partnerstvo nego liderstvo. Organizacije sve više liče na federacije, saveze poluautonomnih grupa, čija je moć izdeljena pre nego centralizovana. Novi lideri razumeju snagu zahvalnosti,  oni više ne čine da se stvari dešavaju, ali su tu da ohrabre i podstaknu sve ono što je dobro.

On ilustruje ovo,  na njemu tipičan način, kroz istorijsku priču o dva politička lidera devetnaestog veka Gledstone-a i Disraeli-a. Pričalo se da ko je imao priliku da večera sa Gledstone-om imao je osećaj da priča sa najiteresantnijom i najinteligentnijom osobom koja se jednom sreće. Ali ko je večerao sa njegovim oponentom, gdinom Disraeli-em, sam je imao osećaj da je najinteresantnija i najinteligentnija osoba. Nadam se da možete pretpostaviti koji od ova dva pristupa je Bennis smatrao korisnijim za lidera današnjice.

Ipak, san i poverenje su zadržali ključne uloge. Bez njih sve je prosta mehanika. Ali san i poverenje ne nameće više jedna osoba, već su oni izvučeni iz čitave grupe. Konačno, možda najvažnija uloga novog lidera je da vrši izbor ko će sačinjavati tu grupu, i dodaje da je potreban Rolodex na nebu da bi se  pronašla  osoba koja je potrebna.

Ne mogu da završim ovu priču, a da ne citiram poemu Bertolda Brechta kojom Warren Bennis ilustruje svoje shvatanje podeljenog liderstva. Pesma se zove:

  

  Pitanja radnika

  

Ko je podigao grad sa sedam kapija, Tebu?

Imena kraljeva su zapisana u knjigama.

Da li su kraljevi vukli kamene ploče?

I Vavilon, toliko put razaran.

Ko ga je uvek  gradio iznova?

 

Mladi Aleksandar je pokorio Indiju.

Sve sam?

Cezar je pobedio Gale.

A ni kuvar mu nije pomogao spremajući obroke?

 

Filip od Španije je ronio suze kad mu armada beše poražena.

Zar niko više nije plakao?

Frederik Veliki dobio je sedmogodišnji rat.

Ko je još bio pobednik?

 

(Nadam se da je poenta očigledna)

 

U sledećem poglavlju, pričaćemo o idejama Sumantra Goshal-a, koji studiji organizacije daje jedan indijski začin.