Blog: Promena ideja!

  Jedna teorija, nastala još krajem XIX veka od strane italijanskog naučnika Vilfredo Pareta,  još uvek pleni pažnju kako pristalica tako i onih koji to nisu. Jedni nastoje da  umanje, drugi opet  preuveličavaju njen značaj.  Dok je jedni smatraju zakonom koji je univerzalno primenjiv, drugi nalaze mnogo argumenata koji treba da potvrde da je reč o nečemu što je nemoguće praktično dokazati ni upotrebiti.

Pareto zakon, Pareto princip ili  Princip 80/20 u svojoj suštini glasi da manji deo uzroka, inputa ili napora (20%)  kreira veliki deo  posledica, outputa ili rezultata(80%).

Pre nego što uđemo u materiju, hajde da u kratkim crtama vidimo ko je Vilfredo Pareto.

 Vilfredo Pareto, (1848-1923) je svestrani  italijanski naučnik, sturdirao je matematiku i literaturu i diplomirao na Politehničkom Institutu u Turin-u 1869.god.  Kasnije je svoja znanja iz matematike primenjivao kao inženjer na izgradnji italijanskih železnica. U kasnim četrdesetim, Pareto produbljuje interesovanja za ekonomiju i sociologiju.  U 49-oj izdaje Priručnik iz političke ekonomije. Važio je za vodećeg kritičara  ekonomske politike vlade u Italiji.  Po ubeđenju pacifista odbio je ponuđeno mesto člana senata pod Musolinijem.

Aktivno je istraživao fenomen preraspodele društvenog bogatstva u evropskim društvima ( u Engleskoj, Francuskoj, Italiji, Parizu i posebno nekim većim italijanskim gradovima) i u tim istraživanjima uočio je izvesnu pravilnost, nešto što je važilo za sve ove ekonomske celine.  Uočio je teško objašnjivu, čak iracionalnu ali matematički preciznu pravilnost da 20% stanovništva raspolaže sa 80% društvenog bogatstva.  Ta pravilnost se potvrđivala i kasnije,  u različitim društvenim uređenjima  i vremenima. Ni brzi ekonomski razvoj nije promenio ovu disproporciju. Ovu društveno-ekonomsku pojavu on je smatrao univerzalnim zakonom, mada je i sam uzimao u obzir da su izuzeci mogući.  Sama ideja nije odjeknula previše daleko za života njenog tvorca. Kao i za mnoge druge napredne ideje, bilo je potrebno da prođe izvesno vreme, da čitavo društvo uhvati korak i da se ideja primi u  širim drušvenim okvirima.

Decenijama nakon Paretove smrti, ideja je živela u tišini sve dok je dvojica harvardskih profesora George Zipf i konsultant Joseph Juran nisu ponovo zavrteli i doveli u žižu stručne javnosti. Pronalazeći uvek nove vidove primene ove teorije, najčešće u aktuelnim istraživanjima i analizama u oblasti menadžmenta kvaliteta.  Brojke su se složile,  80% lošeg kvaliteta leži u malom broju uzroka 20%. Ipak američka privreda nije odmah prihvatila izazov ove već popularne teorije, ali su zato u Japanu uvek imali  sluha  za ideje i teorije koje dolaze sa zapada, istovremeno i smelost da pokušaju  da ih primene  u praksi.    Kakav je to uticaj imalo na ekonomije dalekog istoka, je deo legende.

 

      Socijalistička teorija je postavila jedan suprotstavljeni,  linearni model u oblasti preraspodele  društvenog bogatstva, koji je za cilj imao uspostavljanje pravde i socijalne jednakosti svih članova društva, pogotovo onog dela koji svojim radom učestvuje u stvaranju novog dobra. Takođe po socijalističkoj teoriji propast kapitalističkog društva je neizbežan i neminovan jer počiva na principu nejednake distribucije društvenog bogatstva, što je jedno neprirodno  stanje neravnoteže.  Socijalizam u praksi je težio da obezbedi jednaku distribuciju bogatstva  svima koji svojim radom doprinose društvenoj zajednici bez obzira koliki je zapravo  taj doprinos.  Naravno da nisu svi imali podjednak doprinos rezultatu, naravno da je bilo uspešnih i manje uspešnih, jedino što su uspeh i neuspeh u smislu distribucije bogatstva sada veštački izjednačeni. Uspeh je relativizovan a neuspeh prećutno nagrađen. Posledice su se pokazale vremenom, da bi se sistem održao u ravnoteži, sredstva koja su stvarala uspešna preduzeća su distribuirana neuspešnim kako bi se održala u životu. Uspešni su na taj način kažnjavani i destimulisani u daljem razvoju, a neuspešnim je odlagan kraj. Svi zajedno su bili manje uspešni.  Nije bilo lako uspostaviti ravnotežu, ako je ikada i uspostavaljena, održati je, bilo je nemoguće.  U suštini socijalizam se kosio sa Pareto principom koji čini se ima mnogo dublje uzroke i korene u ljudskom društvu kao teorija. Nemam nameru da sudim ideologijama, prosto interesuje me praksa, i ono što se u njoj zbiva, ipak socijalistički model je u toj praksi propao. Možda je to jedna od ideja kojoj još uvek nije došlo vreme, ko zna. Do neke nove praradigme, važi zakon neravnoteže, nejednakosti, bez želje ili namere da se opravda postojeće stanje, učini zakonom, pomiri sa činjenicom da se  bogati sve više bogate a siromašniji postaju sve siromašniji. U osnovi je nejednakost, Pareto je otkrio tu silu, ono što i sami osećamo,  život nije fer.  

Dobra vest je da ovo saznanje može imati izuzetno pozitivne aspekte.             

Pareto zakon, Pareto princip ili  Princip 80/20 u svojoj suštini glasi da manji deo uzroka, inputa ili napora (20%)  kreira veliki deo  posledica, outputa ili rezultata(80%). Ali šta to konkretno znači? Znači da postoji jasna disproporcija između napora koji ulažemo u jedan posao i rezultata tog našeg truda. Znači da je veliki deo naših napora trivijalan, znači da dobar deo svoje radne energije rasipamo proizvodeći manji deo rezultata, outputa ili pak da najveći deo rezultata(četiri petine) postižemo tek petim delom uloženog truda.

Evo nekoliko primera:

 

·         20%  proizvoda donosi 80% prometa ( koji su to proizvodi?)

·         20%  kupaca donosi 80% profita ( koji su to kupci?)

·         80% reklamacija izaziva  20% nedostataka ( koji su to nedostaci?)

·         20% radnika proizvede 80% dobara ( koga treba nagraditi?)

·         20% karakteristika proizvoda  čine 80% upotrebe istog

·         20% asortimana čini 80% zaliha

·         20% letaka rezultira sa 80% rezultata kampanje

·         80% profita ostvarenog u jednoj privredi se kreira u 20% najprofitabilnijih delatnosti

·         80% profita ostvarenog u jednoj delatnosti ostvari 20% firmi koje se bave tom delatnošću.

·         20% stanovništva raspolaže sa 80% bogatstva ( naravno ovaj odnos varira, i pogodan je za merenje promena opšteg kvaliteta života u jednom društvu)

 

          

     Imamo i drugačije primere, brojke drugačije , okvir ostaje isti:

 

·         U biznisu rentiranja automobila 0.5% klijenata rentira 25%  automobila

·         U V.Britaniji 6%  osoba koje konzumiraju kolu popije 60%  ukupne prodaje kole.

·         U SAD-u 10% međunarodnih  pozivaoca ostvari  60% ukupnog međunarodnog telefonskog  saobraćaja

·         10% klijenata banaka ostvari 90% prihoda banke u retail sektoru.

·         80% vremena provedenog ispred PC-a, korisnici provedu koristeći 20% aplikacija  ( praktičan primer koji je iskoristio IBM fokusirajući se na razvoj  upravo tih  aplikacija)

·         20% tepiha trpi 80% oštećenja( što je jedna američka kompanija koja se bavila proizvodnjom i prodajom tepiha, iskoristila tako što je počela sa biznisom lizinga tepiha, umesto prodaje. To je proizvelo opštu korist, umesto bacanja čitavog tepiha, menjali su se samo oštećeni delovi )

 

      Ima puno primera i u drugim sferama života u kojima se isti princip potvrđuje:

·         20% kriminalaca počini 80% kriminalnih  dela

·         20% odeće nosimo 80% vremena

·         20% vozača prouzrokuje 80% saobraćajnih prekršaja

·         80% učešća i komunikacije u nastavi dolazi od 20% učenika.

 

Ako se slažete, možemo Pareto princip da primenimo i na našu blog zajednicu, videćemo da manje od 20% blogera kreira više od 80% sadržaja,  ili više od 90% komentara  daje manje od 10% korisnika.

   Najveću primenu Pareto princip je doživeo u biznisu, gde je potvrđen na mnogo primera, upošćeno cilj svakog biznisa jeste  da stvori što više novca sa što manje resursa. Ključ je u identifikovanju i unapređenju  poslova koji donose novac, i eliminaciji ili modifikovanju poslova u kojima gubimo isti. Poenta je u pojednostavljivanju, u detekciji esencijalnih stvari u svakom biznisu. Ima ona anegdota kad vlasnika  AutoČačka ( uvoznik Škode)  u nekoj tv emisiji pitaju za tajnu njegovog poslovnog uspeha, a on kaže  "Nema tu tajne, dognam ( dovezem) i prodam!".  Simpatičan odgovor, možda čovek nije ni svestan kako veliku istinu je rekao, ali u svakom slučaju intuitivno koristi tu silu. U životu svakog menadžera se svakog dana pojavi dobar broj problema koje je objektivno veoma  teško ili gotovo  nemoguće rešiti,  obično se rešavaju goruće stvari, vrh ledenog brega, ponešto gurne pod tepih. U rešavanju tih problema koriste se  dve  igoovske strategije, strategija kuge ili topovskog đuleta. U prvoj se promićurno, izokola iz potaje prilazi problemu i vrši uticaj na  ono što se može i polako gradi pozicija, a drugoj sopstvenom snagom i svom silom obračunava sa svim što se pojavi na putu i  liči na prepreku. Možda sad već prepoznajete neke od svojih menadžera, ili možda sebe. I jednoj i drugoj strategiji  se smeši neuspeh, prva strategija podrazumeva mnogo kalkulacija u kojoj se gubi jednostavnost i ideja o cilju, druga je jednostavna ali traži previše energije i gubi trku s vremenom. Postoji i treći put, treća strategija koja kombinuje prethodne dve  i stvara novi kvalitet, od strategije kuge uzima promićurnost i  selekciju  problema, a od strategije topovskog đuleta uzima silinu i odlučnost da se sa  problemima obračuna.  U prethodnim postovima o guruima menadžmenta smo videli  razliku između lidera i menadžera ( Menadžer uvek  radi stvari na pravi način, lider uvek radi prave stvari).   Otuda je onaj koji uspeva da održi i fokus i akciju na pravim stvarima, ne gubeći ni vreme ni energiju na nebitne stvari,  više od menadžera. Tu je Pareto princip važan, bez obzira da li ga primenjujemo svesno ili intuitivno. Pareto princip je kompas koji nas upravlja u selekciji prioriteta i ključnih aktivnosti.      

 Mi smo naučeni da razmišljamo linearno, mi imamo pripremljene predstave i očekivanja, koja se kose sa ovom teorijom. Isti napor nužno proizvodi isti rezultat. Više rada će nužno proizvesti više novca. Da li je baš uvek tako ?  Realnost uglavnom odstupa od takve predstave, tačnije prati je tek svojim petim delom. Ipak skloni smo da pronađemo gomilu opravdanja, faktora i okolnosti i izostanak rezultata i sve to pripišemo slučaju i nepredviđenim okolnostima .  Pareto nam govori da to nije slučajnost, postoji neravnoteža, postoji nejednaka distribucija, koja nije zbir različitih faktora koji su iskrivili  rezultat i izneverili naša očekivanja, već je ta neravnoteža princip, pravilnost, nešto na šta itekako treba obratiti pažnju svaki put kad definišemo ciljeve i krenemo u ostvarivanje istih. Pareto nam pomaže da razmišljamo na pravi način, da pravimo dobre kalkulacije koje neće izneveriti naša očekivanja, i što je najvažnije pomaže nam da ključne stvari, uzroke, akcije tražimo u svemu, i držimo ih u fokusu, pod lupom, izdvojene od mase trivijalnih stvari koje konstantno zamagljuju opštu sliku. Pareto nas uči na koji način da promišljamo svoje akcije, a da se pritom ne izgubimo kurs i odlutamo u teoriju, ili oklevanje. Pareto princip je svakako važan za ljude koji po svojoj prirodi nastoje da deluju, pre nego da preispituju, on je izuzetno koristan onima koji imaju ograničeno vreme da donesu odluku, koji odlučuju u trenutku, a čije odluke istog momenta se pretvaraju u akcije i utiču na nečije živote u realnom svetu.

 

Koliko je Pareto princip zaista koristan? To  u dobroj meri zavisi od intuitivnosti i kreativnosti osobe ili organizacije koja pokušava da ga primeni u praksi.  Ako ništa drugo, dobro je imati ga na umu.