Put povratka
Objavljeno 31/10,2009
"Tokom devedesetih pa sve do danas sve je naglašenija i uočiljivija čežnja u načinu na koji sasvim obični ljudi osećaju prirodu i govore o njoj. Ljudi su ganuti pričama o prijateljstvu čoveka i medveda, očarani gracioznošću kitova, duboko dirnuti veličanstvenošću drveća, kao da su ponovo otkrili čudesnost velikog sveta kome pripadaju. Stanovnici nekih predgrađa osećaju duboku povezanost sa preostalim džepovima nekadašnjeg prostranstva, šuma, močvara, livada koje ih okružuju, i spremni su da se u potpunosti posvete očuvanju tih prostora i da ih zaštite od urbanizacije i industrijalizacije. Drugi opet aktivno učestvuju u čišćenju i oživljavanju degradiranih površina, reka i močvara. Ljudi počinju da dižu glas u zaštitu običnih domaćih životinja kao što su krave i pilići.
Kako da razumemo ovaj izliv osećanja? Do izvesnog stepena, to može biti rezultat aktivizma društava za zaštitu životne sredine. Ipak ono što se očigledno dešava više liči na potpuni preokret i korenitu promenu svesti koju niti jedan aktivizam nije u stanju da pokrene. Ne postoji politička opcija niti platforma koja može da računa na snagu i osećanja onih koji čeznu da ponovo otkriju i vrate se zagonetnoj i veličanstvenoj prirodi, onih koji osećaju simbiotičku povezanost sa životinjama i okruženjem tako snažno da imaju duboku moralnu potrebu da to i zaštite, i onih koji jedino u prirodi pronalaze mogućnost oporavka i preporoda.
Kako da razumemo ovaj izliv osećanja? Do izvesnog stepena, to može biti rezultat aktivizma društava za zaštitu životne sredine. Ipak ono što se očigledno dešava više liči na potpuni preokret i korenitu promenu svesti koju niti jedan aktivizam nije u stanju da pokrene. Ne postoji politička opcija niti platforma koja može da računa na snagu i osećanja onih koji čeznu da ponovo otkriju i vrate se zagonetnoj i veličanstvenoj prirodi, onih koji osećaju simbiotičku povezanost sa životinjama i okruženjem tako snažno da imaju duboku moralnu potrebu da to i zaštite, i onih koji jedino u prirodi pronalaze mogućnost oporavka i preporoda.
U središtu važećeg pogleda na svet je shvatanje prirode kao neaktivne materije, bez duha i svesti. Po Rene Dekart-u, s početka 17 veka životinje su tek bezosećajne mašine nesposobne za emocije i bol. Kako je nauka sticala sve veći ugled, ovo stanovište je postalo sve dominantnije, osnaženo uspesima industrijskog kapitalizma. Karl Marks i Fridrih Engels u Manifestu zapažaju da je savremeni svet nastao potčinjavanjem prirodnih sila u korist čoveka.
Ovo potčinjavanje je bilo toliko temeljno da je pomračilo ljudsku prošlost i sa njom, tradicionalno jedistvo čoveka i okruženja koje je tipično za primitivna društva. Plemena američkih indijanaca , na primer, su životinjske vrste smatrale plemenima, entitetima, "nacijama", kao plemena bafala ili dabrova.
Predmoderni kosmos je zračio nekom vrstom čarolije. Ljudi u njemu nikada nisu bili sami: Ždralovi koji preleću iznad glava, zemlja pod nogama, veliki hrast pored potoka, potok su smatrani rođacima kojima se moglo obraćati posebnim rečima i ritualima.
Moderan svet je, sasvim izvesno, skinuo tu čaroliju. Po rečima Maks Veber-a uspon zapadnog "racionalnog, empirijskog znanja , oslobađa svet od čini i pretvara ga u uzročni mehanizam". Ono što je usledilo jeste radikalno i apsolutno otuđenje. Karl Jung, Veberov savremenik, shvata to otuđenje i dramatične implikacije po savremenog čoveka i piše:
Ipak, ideja o čovečanstvu potpuno odvojenom od ostatka prirode nikada nije u potpunosti prihvaćena. Nekolicina predvodnika i romantičara je izolaciju oduvek smatrala duboko pogrešnim i nepodnošljivim stanjem. Tokom generacija, oni su uporno uzvraćali, pokrećući talase nezadovoljstva , kulturne i političke.
Trenutni talas duhovnog interesovanja za prirodu nije tek izliv romantičarstva, već je pokrenut snažnim impulsom hitnosti. 2005. godine UN je objavio milenijumski izveštaj o ekosistemu, kao rezultat petogodišnje studije prirodnog okruženja od strane 1.360 naučnika . U zaključku se kaže (" Živeti iznad mogućnosti: Prirodni resursi i blagostanje čoveka" ) da je ljudska aktivnost u takvoj meri narušila prirodne funkcije na zemlji da se sposobnost planete da održi ekosistem za buduće generacije više ne sme uzimati olako.
Globalno zagrevanje je u zlokobnom zamahu, klimu potresaju intenzivne promene nezabeležene od poslednjeg ledenog doba (pre 10.000 g.). Brzi rast temperature dovodi u opasnost ogroman broj životinjskih vrsta. Za svega 30 godina (1950-1980) više šume je pretvoreno u obradivo zemljište nego u prethodnih vek i po. Destrukcija okruženja ne ostavlja mogućost životinjama da se spasu. U zaključku koji podseća na posmrtni govor se navodi " 12 procenata ptica, 25 procenata sisara, i najmanje 32 procenta vodozemaca se suočava sa pretnjom potpunog nestanka tokom 21. veka.
Pogrebna retorika nabraja ono što je nepovratno izbubljeno, ali takođe pokreće fundamentalne ljudske moralne vrednosti- koliko znače oni kojih su nestali onima koji su još uvek tu, i kakve su njihove šanse u budućnosti. U rastućem javnom prepoznavanju simbiotičke povezanosti, oplakivanje umrlih je u ime sačuvanih divljih životinja i prostranstava. Takav govor služi kao alarm, kao poziv na iskupljenje prema nestalim stvorenjima kroz zaštitu onih koja su još uvek sa nama, kroz stavljanje van zakona upotrebu olovne municije, kako bi nekoliko preostalih kalifornijskih kondora izbegli mogućnost trovanja olovom jedući lešine koje ostaju za lovcima. Hitno napraviti studiju o misterioznom uginuću kitova. Staviti pod strogu kontrolu američku mornaricu koja testira nove moćne sonare.
Zajedno sa posmrtnom jadikovkom i pozivom na akciju sve više je priča o uskrsnuću i obnovi pojedinih vrsta. Tragači za "nestalim" vrstama su novi hodočasnici, u mitskoj borbi da otrgnu život iz zagrljaja smrti. Ako je moguće makar jednu vrstiti spasiti izumiranja onda još uvek ima nade i za druge.
Kada su istraživači objavili 2005. da su snimili detlića sa belim kljunom, koji je smatran nestalom vrstom od 1944.god, mnogo toga je urađeno da se čitava oblast sačuva kao stanište. Odgovor društva na ovo otkriće pokazuje novu vrstu sporazuma ljudskog društva i prirode. Romansijer i posmatrač ptica Jonathan Rosen je tom prilikom komentarisao: " To nam nekako pokazuje da smo pronašli više od jedne nestale ptice i da je Bog, na koga smo se pozivali kada smo osvajali divljinu, takođe prisutan u našim naporima da se iskupimo."
Aktuelna promena u odnosu prema prirodnom okruženju je mnogo dublja, šira i raznorodnija nego ranije. Bukvalno, svaki segment savremene kulture , od vrha naučne misli do polusveta komercijalne televizije je iskusio revolucionarni uticaj. Tako i priznati genetičari otvoreno diskutuju o srodstvu, sličnosti i bliskosti između ljudi i životinja.
Vrhunski cilj ove sveobuhvatne promene , koju ja nazivam " kulturom očaravanja" je ništa manje nego ponovno ulaganje duha u prirodu. Postepeno smanjujući broj ugroženih vrsta, predela, kultura očaravanja nastoji da prirodu ponovo učini svetom.
Ljudi se okreću kulturi očaravanja jer im nudi ono što im je potrebno ( a nije moguće pronaći u ostatku potrošačkog društva u Americi): prosvetljenje- osećaj misterije i značenja, opažaj bezbrojnih svetova van ovog našeg. Duhovnu vezu sa životinjama i predelima koja potom vodi u vezu sa prirodom uopšte. I priroda koju smatramo svetom, ima pravo da postoji po svojim uslovima, za svoje dobro, dragocena samo zbog činjenice da je tu.
Kako bi priroda zadržala svoju čudesnost, mora da zadrži svoju nezavisnost i dok njena dobra mogu koristiti ljudi, ona se ne sme eksploatisati kao prosti resurs ljudske potrošnje. Kultura očaravanja , zatim, menja osnovno značenje koje je zapadni svet dodelio prirodi i projektuje novi sporazum ljudi, zemlje i stvorenja.
Implikacije ove promene su enormne i ova borba za povratak prirodi je samo deo veće borbe koja predstoji a to je borba za novo čovečanstvo."
(Esej A Reenchanted World: The Quest For A New Kinship With Nature James William Gibson-a, sociologa sa kalifornijskog državnog univerziteta)
Esej sam pročitao i amaterski preveo u jednom dahu, u nestrpljenju da ovo podelim sa prijateljima bloga, otuda su moguće i neke greške ali se nadam da to na kraju neće pokvariti utisak i da će vam tekst biti inspirativan i podsticajan jednako kao i meni. Autor veoma vešto obrađuje paradigmatske društvene promene koje su retke tokom ljudske istorije ali imaju moć da korenito promene stanje stvari nezavisno od volje pojedinaca i uticajnih društvenih grupa. Živimo u izuzetnom vremenu u kome se takva jedna promena odigrava pred našim očima, naravno, ukoliko znamo gde da gledamo. Revolucija je zapravo, već počela.
tekst jeste inspirativan. samo da još celokupno čovečanstvo shvati da šteta koja je učinjena prirodi ne može da se popravi.
jer, nažalost, niko se neće odreći upotrebe frižidera...
Prijatno!
Dopada mi se posebno ovo "kultura očaravanja nastoji da prirodu ponovo učini svetom. " I vreme je bilo!
UPDATE:
U vreme dok sam uređivao ovaj članak na suprotnom kraju grada, grupa osvešćenih građana se organizovala u pokušaju da zaštiti Zvezdarsku šumu. Više o ovoj inicijativi
http://zvezdarskasuma.blogspot.com/
Obazirajuci na samo jedan detalj: smatram da je priroda deo nas ili smo mi deo prirode. Onog trenutka kad se izgubimo u artificijalnom svetu danasnjice, zaboravljamo nas korene....