Ako čujete nešto istinito i zanemarite to, time uzrokujete još jednu protivrečnost u životu i otuda još više bede. Zato ili slušajte svojim srcem i umom ili uopšte nemojte slušati. Ali pošto ste ovde, vi slušate, nadam se.
Ljubav nije suprotnost ničemu. Ona nije suprotnost mržnji ili nasilju. Čak i ako ne ovisite ni o kome i živite zdravim životom, bavite se socijalnim radom, demonstrirate uz i niz ulicu, ako nemate ljubavi sve to jednostavno nema nikakvog smisla. Ako volite, tada možete činiti šta hoćete, jer čovek koji voli ne čini greške, a ako se greška pojavi on je brzo ispravlja. U čoveku koji voli nema ljubomore, nema griže savesti, nema praštanja, jer se ni u jednom trenutku ne javlja nešto što bi trebalo oprostiti. Sve to zahteva duboko istraživanje, veliku brigu i pažnju. Ali vi ste uhvaćeni u zamku modernog društva, sami ste je napravili, a ako vas neko upozori, vi se ne obazirete. I tako se ratovi i mržnja nastavljaju.
Pitam se kako vidite smrt, ne teoretski, već šta ona istinski za vas znači, ne kao nešto što će neizbežno doći kao ishod nesreće, bolesti ili starosti. To se događa svakome, starost i tegobe koje prate starost, žal za mladošću, podmlađivanje... Svi ti pokušaji znače da ste u očaju. Bivajući očajni, okrećete se nečemu što će vam dati nadu.
Jeste li se ikada zagledali u svoj očaj da biste videli zašto postoji?
Postoji zato jer se poredite sa nekim trećim, jer želite zadovoljiti, biti, postići.
Jedna od čudnih stvari u životu je naša uslovljenost glagolom "biti". Jer u njemu je prisutna prošlost, sadašnjost i budućnost. Svo religijsko uslovljavanje se temelji na glagolu "biti". Na njemu se temelji svaki raj i pakao, svo sujeverje, svi spasitelji, sva preterivanja. Može li ljudsko biće živeti bez tog glagola?Šta znači živeti i nemati prošlost, nemati budućnost?
To ne znači življenje u sadašnjosti. Da biste u potpunosti živeli u sadašnjosti , vi morate znati šta je priroda i struktura prošlosti, a to ste vi sami. Vi morate sebe poznavati toliko potpuno, da ne postoji skriveni ugao, to "sebe" jeste prošlost, i "sebstvo" raste na glagolu "biti", postati, postići, ovekovečiti. Pronađite šta znači živeti bez tog glagola psihološki, iznutra.
Šta znači smrt? Zašto je se tako strahovito užasavamo?
Po čitavoj Aziji ljudi veruju u reinkarnaciju, u njoj postoji velika nada, ne znam zašto, i ljudi nastavljaju pričati i pisati o tome. Kada pogledate tu stvar koja će se inkarnirati, šta je ona? Prošlost, sva beda, sva zbrka, sve ono što ste vi sada. I mislite da je to "vi" (vaša duša) nešto postojano. Ima li u životu išta postojano?
Vi biste želeli imati nešto postojano i tako udaljavate smrt od sebe, nikada ne gledatu u nju jer ste uplašeni. Tada imate vremena, između onoga što "jeste" i onoga što će neizbežno doći. Ili projektujete vaš životu u sutrašnjivu i nastavljate kakvi ste sada, nadajući se da će nastupiti nekakvo uskrsnuće, inkarnacija, ili umirete svakoga dana. Umrite svakog dana samom sebi, vašoj bedi, vašoj patnji, otklonite taj teret svakoga dana da vam um može biti svež, mlad i nevin. Reč nevinost, znači "ne moći biti povređen". Imati um koji ne može biti povređen ne znači da je on izgradio veliki otpor, upravo suprotno, takav um umire za sve što je znao, a u čemu je bilo sukoba, užitka i boli. Tek tada um je nevin, što znači da može voleti. Ne možete voleti sa sećanjem. Ljubav nije stvar pamćenja, vremena. Tako ljubav, smrt i življenje nisu odvojeni već su celina, i u njoj je razumnost. Razumnost nije moguća kada postoji mržnja, ljutnja, ljubomora, kada postoji ovisnost koja rađa strah. Gde je razumnost, život postaje svet, postoji velika radost i možete činiti šta hoćete, ono što tada učinite je moralno, istinito.
Mi ne znamo sve to , mi znamo našu bedu, i ne znajući, pokušavamo pobeći. Kada barem ne bismo bežali, već mogli zaista promatrati , nikada ne uzmičući ni makac od onoga što "jeste", prosto gledati "to". Da biste nešto gledali, potrebna je briga, briga znači saosećanje. Život koji je življen tako veličanstveno i potpuno može tada zaći u nešto o čemu ćemo razgovarati sutra, a to je meditacija.
Bez polaganja takvog temelja, meditacija je samohipnoza. Postavljanje tog temelja znači da ste razumeli ovaj izuzetan život, pa imate um u kome nema sukoba i vodite saosećajan, život ispunjen ljubavlju pa samim tim i uređen život. Ali ne uređen po nekom planu već red koji nastaje kada razumete šta je nered, a to je vaš život. Vaš život jeste u neredu. Nered je protivrečnost, sukob suprotnosti. Kada shvatite taj nered u vama, tada iz njega proizilazi red, koji je precizan, matematički, u kome nema iskrivljavanja.
Sve to zahteva jedan meditativan um, um koji je sposoban da gleda u tišini.
Kraj (odlomci Unutrašnja revolucija -Jiddu Krishnamurti početak)
