Blog: Promena ideja!

 

Lično putovanje na Solaris Stanislava Lem-a

 Ponekad je dovoljno promentiti ugao posmatranja da se dobije potpuno drugačija slika. Autor Solarisa, Stanislav Lem je tako žanr naučne fantastike iskoristio da svoje junake pošalje duboko u kosmos na misteriozni Solaris kako bi im pružio novu perspektivu i ponudio neke odgovore na pitanja i probleme duboko ukorenjene na zemlji. Ovom prilikom bih namerno  zanemario činjenicu da ovaj roman ima i dve filmske  ekranizacije, pa čak i onu čuvenu A. Tarkovskog.

 Ljubiteljima SF-a je već i ovo dovoljno za  preporuku , a onima koji to nisu , kao što nisam ni sam, moram dodati još ponešto u nadi da ih sam žanr neće odvratiti od čitanja. Zapravo, imam utisak da ova knjiga nepravedno trpi žig žanrovskog određenja, i da još uvek nije priznat niti prepoznat njen krajnji literarni domet.  Iako objavljen davne 1961.god Solaris nema ni traga anahronosti u sebi, naprotiv. To već nešto  govori o univerzalnosti dela.

 Ono što ćete otkriti kada već jednom  odlučite da kročite na stanicu Solaris je svet čuda, ali ne onakvih kakva bi ste očekivali u zaboravljenim uglovima svemira.  Detektivska misterija koja sledi u maniru detektivskog romana Agate Kristi  ( opet žanr koji ne konzumiram!)  vas će vas na prvim stranicama romana pretvoriti u ostrašćenog  solaristu i osvetliti vam tajnu ograničenosti  ljudskog saznanja na jedan potpuno novi način. U tim sterilnim uslovima kosmosa gde je sve u okruženju neljudsko, živo, neživo, i ljudskom umu potpuno nepoznato ,  stvara se nova granica ljudskog i neljudskog,  nova definicija ljudske prirode koja napušta planetarne okvire i širi se preko univerzuma. Ali,  rađaju se i nova pitanja.

 Da li je čovek dovoljno spoznao sebe da bi se upustio u istraživanje nepoznatog ?

 Da li je naša svemirska odiseja, trijumf čovečanstva ili tek uspešan pokušaj bekstva sa zemlje?

 Dirljiva romansa koja se odvija kada je najmanje očekujemo (kao i u životu, jel da?) u beskrajnoj pustoši svemira na svemirskoj stanici koja se otela kontroli,  nam pokazuje grandiozne razmere savremene  usamljenosti i otuđenja.

Kad već jednom pročitate ovu knjigu, napustite stanicu Solaris i obale mislećeg okeana, i uputite se nazad  ka plavom domu, otkrićete da jedino to nije moguće. Purpurni okean će vas iznova   vući nazad na svoje obale, no  poslednje što treba osećati u toj situaciji je strah.

                                       See you OUT THERE!

             R You Ready to Launch ?  SOLARIS download u pdf formatu.

                   Naslov ovog posta jeste jedna od najjačih poruka projekta HOME, filma koji je premijerno prikazan  u  više od 50 zemalja 05.06.2009 na svetski dan zaštite životne sredine. Cilj režisera ovog filma, Yann Arthus Bertrand-a jeste da porukom dosegne što širu publiku i podseti nas na našu kolektivnu ali i ličnu nebrigu za stanje životne sredine.  Preporučujem svima da pogledaju film, ako ništa, a ono zbog fenomenalne fotografije koja pomera i standarde naučnog programa BBC-a i National Geographic-a. 

 

     Konačno se pojavio korektan i celovit  prevod na srpski Vodiča za aktiviste Zeitgeist pokreta, tako da na ovom blogu neće biti objavljen ostatak mog amaterskog prevoda. Za sve one kojima je tekst bio zanimljiv i inspirativan ,  preporučujem da na ovoj stranici preuzmu pdf fajl i pažljivo ga prostudiraju.

Kasno je za pesimizam, za promenu nije kasno. 

Laku noć, svete!

 

 

Jedan od fundamentalnih zakona ekonomske nauke jeste zakon oskudnosti. Oni koji su imali priliku da izučavaju ekonomske nauke su se sa ovim konceptom susreli već na prvim stranicama osnova ekonomije. Zakon oskudnosti se temelji na dve pretpostavke koje se ne dovode u pitanje, već se prihvataju kao takve.

 

  Prva pretpostavka - Ponuda dobara je uvek  ograničena u odnosu na ljudske potrebe za istim.

 
 Druga pretpostavka- Ljudske potrebe su neograničene, tj. eksponencijalno rastu ( sociološka teorija razrastanja potreba)

 
Činjenica je da je tokom ljudske istorije uvek postojao  nesklad između raspoloživih dobara i ljudskih potreba, tj. da nikada nije bilo dovoljno dobara da se podmire potrebe svih, pa i onih egzistencijalnih. To je nešto što se lako razume, ali baš ovde već moramo da zastanemo i vratimo se na pretpostavke i razmislimo još jednom. Na kraju, to bi uradio i svaki marljiv student, utvrdio bi gradivo.

 
Prva pretpostavka je čini se, u redu. Ništa  lakše nego shvatiti da ne živimo u svetu izobilja, ništa novo. Nema društva gde su dobra neograničena, ono što je neograničeno to su želje.  Nema te privrede na svetu koja može proizvesti toliko dobara da bi se svačija želja ispunila. Da li je to zakon? Pa, za ekonomsku nauku mora biti, inače ne bi bilo ni drugih izvedenih zakona i zakonitosti , pa samim tim ni ekonomije kao nauke. " Kada bi svako imao onoliko koliko mu treba niko ne bi brinuo oko raspodele ekonomskih dobara i njihovoj vrednosti. Sva dobra bi bila besplatna poput peska u pustinji ili vode u okeanima i rekama.Ne bi bilo potrebe za ekonomiziranjem potrošnje i ekonomija ne bi bila vitalna nauka." Lepo rečeno, ekonomija bi izumrla kao  nauka. Iskreno, mislim da nije zakon, bar ne u smislu prirodnog zakona. Oskudnost je realnost, posledica stepena tehnološkog razvoja ljudskog društva, faza...Apstrahovana međuzavisnost ograničenosti ponude i neograničenosti tražnje je ekonomska dogma. U ovom momentu student ekonomije je u prvoj dilemi, da prihvati pretpostavke kakve jesu, ekstremne ili da napusti studije u prvom semestru (što je autor teksta i uradio, pa sad se sad ,blogujući , sveti ekonomiji :). Ako student sažvaće ovo, ide na nove lekcije, pa se iz zakona oskudnosti izvlači dalje analogijom teorija vrednosti, cena itd. sve do finansijskog matriksa.

Drugi mit je neograničenost ljudskih potreba.

Da li su vaše potrebe neograničene? Što se ekonomije tiče, bolje bi bilo da jesu. I to je donekle lako razumeti. "Ljudi žele uredan život, čist vazduh, vodu, zdravu hranu, uredno stanovanje , upotrebu kompjutera, automobila, centralno grejanje, leti hlađenje, rekreaciju, sport, zabavu, turistička putovanja, odmor itd."  Naše potrebe su sve veće. Čini se da tom razrastanju potreba nema kraja, tj. da eksponencijalno rastu. Da li je to zaista tako? Naravno da nije. Istina je da naše potrebe rastu, ali tu nema zakona. Na osnovu čega možemo pouzdano tvrditi da će tako ostati i u budućnosti? To je samo deo važeće paradigme.

Posledica   ovih pretpostavki jeste svet u kome živimo, svet u kome se na jednoj strani umire od gladi ( 9 miliona ljudi godišnje) i  vode ratovi, u žrtvu zakonu oskudnosti.  Poljoprivredna proizvodnja se vešto planira kako bi se izbeglo izobilje hrane, jer bi se izgubila "ekonomičnost" proizvodnje, tj. cena. Dok se  na drugoj strani izmišljaju nove, luksuzne i izopačene potrebe koje se zadovoljavaju viškom novčanih sredstava.

Mnogi će se i sa ovim zaključkom složiti, i pomisliti. Dobro, svet je takav, ali šta mi tu možemo, to nije naša krivica. Nije, naravno da stvari ne stoje tako našom krivicom, mi samo nismo dovoljno svesni sledeće činjenice, 

 Mi već raspolažemo tehnologijom i resursima kojima možemo nahraniti, obući  i održati čitavu ljudsku populaciju.

 Tehnologiju koja se upotrebljava protiv čovečanstva i resurse koji se nemilosrdno eksploatišu  protiv prirode , upravo u slavu tzv zakona oskudnosti.

 

Dogma pojam (grč. δόγμα) je postojano verovanje ili učenje koje ne dopušta da se u njega sumnja niti ostavlja mogućnost da bude opovrgnuto ili diskutovano. Često se pominje uz religiju.

Dogmatizam , je u filozofiji i ideološkim sistemima, filozofski i ideološki stav da se istina o stvari po sebi može saznati polazeći od nekritički preuzetih osnovnih stavova, teza i načela ili da su osnovne teze tvorca ideologije neoborive istine, te se ne mogu i ne smeju dovoditi u sumnju.

Paradigma   Moderno značenje pojma paradigma (grčki -primer, uzor, obrazac, model)  dugujemo Tomasu Kunu (Thomas Khun) koji ga je upotrebio u svom delu STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA (Nolit, Beograd, 1974) da označi onu konstelaciju uverenja, vrednosti i tehničkih procedura koja je zajednička članovima jedne naučne zajednice prilikom rešavanja problema (zagonetki) “normalne”  nauke.

Pri tome, “normalna” nauka označava preovlađujuće, redovno stanje nauke za razliku od izuzetnih, neuobičajenih i kratkotrajnih perioda revolucionarnih promena u toku kojih dolazi do smenjivanja starih naučnih paradigmi novim.

Tomas Kun je opisao naučnu paradigmu kao način gledanja na svet koji definiše, kako probleme koje bi trebalo legitimno razmotriti, tako i spektar prihvatljivih dokaza koji bi trebalo da podupru određeno rešenje. Kada se nedostaci u postojećoj paradigmi nagomilaju u tom obimu da paradigma više nije održiva, ona se zamenjuje novim načinom gledanja na svet i dolazi do promene preovlađujuće paradigme

Suštinska (fundamentalna) promena u načinu razmišljanja (novi model realnosti) koja omogućava da se pri posmatranju istog skupa činjenica donesu potpuno različiti zaključci od prethodnih – donetih sa starim modelom realnosti.

Utopija je, u osnovnom značenju pojma – mesto kojeg nema, koje ne postoji. Nakon objavljivanja knjige Tomasa Mora o najboljem uređenju države, pojam „utopija" postao je sinonim za sve zamisli koje istražuju mogućnost idealnog rešenja, bilo organizacije države, odnosa među ljudima ili prestanka bilo kakvih sukoba i ratova, ali su u praksi neostvarljive, bez obzira na pokušaje.

Dogma i utopija su statičke kategorije, dogma je fiksirana u dalekoj  prošlosti sa večnim aspiracijama , utopija u dalekoj budućnosti bez podloge u realnosti. Paradigma je sadašnjost i samim tim dinamička kategorija, najbliža realnosti. Paradigma skokovito pomera granice mogućeg, prepoznaje i odbacuje  dogmu i redefiniše postojeće utopije. Promena paradigme jeste promena opštih ideja i pogleda na nepromenjeni , isti skup činjenica.